Симбол фудбала у Југославији

Ако би се тражила личност која би била симбол фудбала код нас онда би за то несумњиво највеће изгледе имао Миљан Миљанић. А и на неком светском конкурсу тешко да би се нашао неко ко би боље представљао фудбал у свим његовим видовима: био је играч, тренер, селектор и председник савеза!

Било ко други да је у једној од тих области постигао оно што и Миљан било би довољно да се дичи својом каријером. А Миљанић је кренуо на тај дугачак и славан пут од нуле.

Рођен је 4. маја 1930. у Битољу. Рат је натерао његову породицу да дође у Србију. Још као дечак, одмах по њеном оснивању, учланио се у Црвену звезду и почео да игра у њој фудбал. Као играч је стигао до првог тима. Играо је са Звездиним великанима: Митићем, Станковићем, Беаром...

Копачке је окачио о клин у 27. години. Али, није дигао руке од фудбала, већ се потпуно усредсредио на њега. Показао се као врло методичан, речит и уверљив, увек одмерен, одличан педагог и организатор, изузетан покретач... И, упоредо с радом с млађим категоријама у Црвеној звезди указивано му је поверење да селектира и води репрезентације разног нивоа у подмлатку.

Као несумњиви стручњак за омладински фудбал добио је месту у селекторској комисији „А“ репрезентације с таквим ауторитетима као што су чувени предратни фудбалски асови Тирнанић и Антолковић. Ту је био и Гегић, тада тренер Партизана на походу ка финалу Купа шампиона.

Та комисија је преузела државни тим 18. априла 1965, а од 9. септембра те године је наставила да ради без Гегића. Од 1. јуна 1966. остали су у њој само Тирке и Миљан, а 18. септембра те године су им придодати Рајко Митић, Бранко Станковић и Вујадин Бошков.

С обзиром да је 1966. постављен за тренера првог тима Црвене звезде која је доживљавала смену генерација, Миљанић се од јесени те године посветио само клубу. И са њим је постигао нешто што ни пре ни после њега никоме није пошло за руком.

Није ствар у титулама (првак 1968, 1969, 1970. и 1973, освајач купа 1968, 1970. и 1971, победник Средњоевропског купа 1968, чему треба додати и полуфинале Купа шампиона 1971), него у томе колико је Црвена звезда надрасла све остале такмаце. И Миљанић као тренер своје колеге.

А он се определио за наизглед прост рецепт. Ослонио се на младе и непознате играче, јер је као дугогодишњи тренер подмлатка одлично знао њихове могућности. Да је Џајић вансеријски таленат није било спорно, али ко зна шта би било да Миљанић није имао смелости да заснује игру целог тима на том тада двадесетогодишњаку.

С обзиром да је наша репрезентација пропустила два узастопна светска првенства (1966. и 1970) за наш фудбал би било равно смаку света да је изостала и са трећег (1974). Зато је пред крај квалификација смењен селектор и репрезентација поверена комисији у којој је Миљанић био глава (остали чланови Ивић, Рибар, Ребац и Ћирић). Побеђена је Грчка у Атини с 4:2, а у „мајсторици“ у Франкфурту и Шпанија с 1:0 и „плави“ су отишли на Светско првенство.

Тамо се нису прославили, али не због лошег стручног рада, него због неких других ствари. Да је Миљанић тренерски велемајстор био је уверен и председник славног Реала Сантијаго Бернабеу и десило се нешто до тада незамисливо: тренер из Титове Југославије је постављен за кормило поноса Франкове Шпаније.

Миљанић није вратио Реал на европски трон (догурао је до полуфинала Купа шампиона), али је отишао уздигнута чела (два првенства и један куп).

Потом му је поверена репрезентација Југославије да је самостално води (1979-1982) и то се завршило учешћем на Светском првенству у Шпанији, где наш тим, опет због неких утицаја ван терена, није потврдио колико вреди. У оној Југославији поред фудбалских мерила били су неизоставни и политички кључеви.

И после тог светског првенства пут га је одвео у Шпанију, овог пута у Валенсију (1982-1983). Касније је радио још у Кувајту и Арапским Емиратима (1983-1986), али више није био за тај посао. Не зато што га је прегазило време, него што је то постало опасно за његово срце.

Именован је за савезног капитена и захваљујући њему прилику је као селектор добио Осим, с којим је репрезентација Југославије стигла у четвртфинале Светског првенства 1990.

По распаду Југославије није било погодније личности на коју би била натоварена одговорност да врати наш фудбал у свет од Миљанића. Био је, као председник, на челу нашег националног фудбалског савеза у најтеже време. Његово велико име код нас и у свету (упркос томе што наша репрезентација није могла да игра у квалификацијама за Светско првенство 1994. у САД Миљанићу је управо тамо додељено звање специјалног саветника за фудбалске инструкторе Фифе, једно од безбројних признања у његовој каријери) олакшало је опстанак нашем фудбалу.

Под теретом година и нарушеног здравља дужност првог човека наше фудбалске организације је напустио 2001. И, док му је здравље допуштало, био је персона грата – сва врата су му била отворена и свакоме је несебично помагао – од сеоског клуба до савеза.

Миљан је отишао из живота, али из фудбала неће никада отићи. Уосталом, то се види и по томе што је саучешће поводом његове смрти одмах упутио и Реал, најславнији клуб на свету.

Комеморација је заказана за уторак у Скупштини града Београда (12 ч). Сахрана ће бити истог дана у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу (14,30 ч).

И. Цветковић