Нова одбрана Запада

Ангела Меркел не посустаје. Немачка дуго није имала лидера тако активног на спољнополитичкој сцени: за 18 месеци свог канцеларског мандата, она је наметнула немачки темпо на неколико фронтова. Као председавајући ЕУ дала је тон прослави пола века европског уједињења, преузела лидерство у глобалној акцији заустављања климатских промена, најавила да ће изгурати устав Уније (макар у скраћеној верзији), председавајући је у Г-8, а почетком ове недеље у Вашингтону је крунисала своју иницијативу потписивањем споразума (са Бушом и председником Европске комисије Жозе Мануел Борозом) о оснивању Трансатлантског савета – тела које треба да удари темеље будућем јединству европско–америчког тржишта…

У околностима када друге две европске силе, Британија и Француска, пролазе кроз својеврсну лидерску транзицију: сцену напуштају Тони Блер и Жак Ширак, а њихове замене, Гордон Браун и (највероватније) Никола Саркози тек треба да се покажу на великој сцени, немачки глас је доминантан у Европској унији. А оно што је нови тренд, то је да је он у све већем сагласју са Вашингтоном. Косово и подршка Ахтисарију само је један пример, за нас додуше најрелевантнији, али има и много других. Да ли то значи да Меркелова преузима улогу коју је донедавно имао Тони Блер? По много чему да, али без епитета "Бушове пудле".

Преоријентисање немачке спољне политике ка Америци у ствари је најупадљивији учинак канцеларке и рекло би се изненађујући скор "велике коалиције" љутих ривала немачке сцене, ЦДУ-СДП, њиховог брака из рачуна после избора са прилично изједначеним резултатом из септембра 2005. Занимљив је и због чињенице да друго најутицајније место у њеној влади – место министра спољног – држи Френк Валтер Штајнмајер, штићеник (бивши шеф кабинета) претходног СДП канцелара Шредера. И што у својој дипломатији, Меркелова демонтира главни Шредеров стратешки правац: дистанцу према Америци, уз култивисање Русије као "пријатеља".

Меркелова, наравно, није занемарила Москву, али уместо о пријатељству радије говори о стратешком партнерству. Она образлаже да "Немачка нема толико заједничких вредности са Русијом колико има са Америком". Не игнорише ни потребу одржавања темеља европске стабилности: немачку осовину са Француском, али од Француске несумњиво преузима тактику коришћења ЕУ као платформе за утицај на светске послове.

У том контексту, самит ЕУ–САД одржан прошлог понедељка у Вашингтону има домете много веће од публицитета који је добио. Он је са једне стране реализација "иницијативе Меркелове" за чвршћим економским повезивањем два континента геополитичког Запада, а са друге зачетак нове одбрамбене алијансе – овога пута економске.

Потписани докуменат не интегрише додуше два највећа тржишта света, али ће отклонити многе од баријера и компликација које, истина, трговину и инвестиције (у обиму од милијарду долара дневно) не спречавају, али у неким аспектима отежавају. Створени су, наиме, услови да се елиминишу такозване нетарифне баријере. ЕУ и САД сада, на пример, имају различите књиговодствене стандарде, различите процедуре за лиценцирање хемијских и козметичких производа, различите поступке за хомоголизацију аутомобила и слично, другачије царинске режиме… Ове неусаглашености су, како се рачуна, трошкове повећавале за око 10 одсто – толико би требало да се, после хармонизације и уштеди и да за толико обе привреде постану конкурентније.

Ако је ово одбрана Запада, онда је питање – од чега? Немачки одговор је – од олује глобализације. Зачета на Западу (у Америци пре свега), глобализација је најпре била оружје америчких мултинационалних корпорација за њихову глобалну експанзију. Али, иако и даље креирају њену инфраструктуру својим комуникационим технологијама, Америка и Запад више нису ни власници ни контролори глобализације. Она је сада нешто што припада свима који су у стању да искористе шансе које пружа. На глобалној сцени су се појавили нови велики играчи – и, из перспективе неких западних аналитичара, 21. век је донео прави рат за прерасподелу светског богатства, у којем велике победе већ остварују нове силе из Азије, Јапан, Кина и Индија, пре свих.

На почетку 20. века једна четвртина човечанства је живела у Европи. Данас, Европа и Америка заједно имају само 12 одсто светске популације. Чине, истина, 60 одсто глобалне економије, али са трендом опадања. За око две деценије, удео Запада ће пасти на 50 процената, а удео у становништву на 10 одсто. Запад, сматра Меркелова, треба да удружи снаге у одбрану своје демократије, слободе и – економије.