Nova odbrana Zapada

Angela Merkel ne posustaje. Nemačka dugo nije imala lidera tako aktivnog na spoljnopolitičkoj sceni: za 18 meseci svog kancelarskog mandata, ona je nametnula nemački tempo na nekoliko frontova. Kao predsedavajući EU dala je ton proslavi pola veka evropskog ujedinjenja, preuzela liderstvo u globalnoj akciji zaustavljanja klimatskih promena, najavila da će izgurati ustav Unije (makar u skraćenoj verziji), predsedavajući je u G-8, a početkom ove nedelje u Vašingtonu je krunisala svoju inicijativu potpisivanjem sporazuma (sa Bušom i predsednikom Evropske komisije Žoze Manuel Borozom) o osnivanju Transatlantskog saveta – tela koje treba da udari temelje budućem jedinstvu evropsko–američkog tržišta…

U okolnostima kada druge dve evropske sile, Britanija i Francuska, prolaze kroz svojevrsnu lidersku tranziciju: scenu napuštaju Toni Bler i Žak Širak, a njihove zamene, Gordon Braun i (najverovatnije) Nikola Sarkozi tek treba da se pokažu na velikoj sceni, nemački glas je dominantan u Evropskoj uniji. A ono što je novi trend, to je da je on u sve većem saglasju sa Vašingtonom. Kosovo i podrška Ahtisariju samo je jedan primer, za nas doduše najrelevantniji, ali ima i mnogo drugih. Da li to znači da Merkelova preuzima ulogu koju je donedavno imao Toni Bler? Po mnogo čemu da, ali bez epiteta "Bušove pudle".

Preorijentisanje nemačke spoljne politike ka Americi u stvari je najupadljiviji učinak kancelarke i reklo bi se iznenađujući skor "velike koalicije" ljutih rivala nemačke scene, CDU-SDP, njihovog braka iz računa posle izbora sa prilično izjednačenim rezultatom iz septembra 2005. Zanimljiv je i zbog činjenice da drugo najuticajnije mesto u njenoj vladi – mesto ministra spoljnog – drži Frenk Valter Štajnmajer, štićenik (bivši šef kabineta) prethodnog SDP kancelara Šredera. I što u svojoj diplomatiji, Merkelova demontira glavni Šrederov strateški pravac: distancu prema Americi, uz kultivisanje Rusije kao "prijatelja".

Merkelova, naravno, nije zanemarila Moskvu, ali umesto o prijateljstvu radije govori o strateškom partnerstvu. Ona obrazlaže da "Nemačka nema toliko zajedničkih vrednosti sa Rusijom koliko ima sa Amerikom". Ne ignoriše ni potrebu održavanja temelja evropske stabilnosti: nemačku osovinu sa Francuskom, ali od Francuske nesumnjivo preuzima taktiku korišćenja EU kao platforme za uticaj na svetske poslove.

U tom kontekstu, samit EU–SAD održan prošlog ponedeljka u Vašingtonu ima domete mnogo veće od publiciteta koji je dobio. On je sa jedne strane realizacija "inicijative Merkelove" za čvršćim ekonomskim povezivanjem dva kontinenta geopolitičkog Zapada, a sa druge začetak nove odbrambene alijanse – ovoga puta ekonomske.

Potpisani dokumenat ne integriše doduše dva najveća tržišta sveta, ali će otkloniti mnoge od barijera i komplikacija koje, istina, trgovinu i investicije (u obimu od milijardu dolara dnevno) ne sprečavaju, ali u nekim aspektima otežavaju. Stvoreni su, naime, uslovi da se eliminišu takozvane netarifne barijere. EU i SAD sada, na primer, imaju različite knjigovodstvene standarde, različite procedure za licenciranje hemijskih i kozmetičkih proizvoda, različite postupke za homogolizaciju automobila i slično, drugačije carinske režime… Ove neusaglašenosti su, kako se računa, troškove povećavale za oko 10 odsto – toliko bi trebalo da se, posle harmonizacije i uštedi i da za toliko obe privrede postanu konkurentnije.

Ako je ovo odbrana Zapada, onda je pitanje – od čega? Nemački odgovor je – od oluje globalizacije. Začeta na Zapadu (u Americi pre svega), globalizacija je najpre bila oružje američkih multinacionalnih korporacija za njihovu globalnu ekspanziju. Ali, iako i dalje kreiraju njenu infrastrukturu svojim komunikacionim tehnologijama, Amerika i Zapad više nisu ni vlasnici ni kontrolori globalizacije. Ona je sada nešto što pripada svima koji su u stanju da iskoriste šanse koje pruža. Na globalnoj sceni su se pojavili novi veliki igrači – i, iz perspektive nekih zapadnih analitičara, 21. vek je doneo pravi rat za preraspodelu svetskog bogatstva, u kojem velike pobede već ostvaruju nove sile iz Azije, Japan, Kina i Indija, pre svih.

Na početku 20. veka jedna četvrtina čovečanstva je živela u Evropi. Danas, Evropa i Amerika zajedno imaju samo 12 odsto svetske populacije. Čine, istina, 60 odsto globalne ekonomije, ali sa trendom opadanja. Za oko dve decenije, udeo Zapada će pasti na 50 procenata, a udeo u stanovništvu na 10 odsto. Zapad, smatra Merkelova, treba da udruži snage u odbranu svoje demokratije, slobode i – ekonomije.