Синдикат поново хоће у власт

Асоцијација слободних и независних синдиката (АСНС) озбиљно је заиграла политичку игру и сасвим конкретно поставила услове за подршку некој партији – два посланичка и место министра за рад. Драган Миловановић, генерални менаџер овог синдиката, иначе министар за рад у влади Зорана Ђинђића, образлаже овај захтев чињеницом да ниједна партија не уважава оно што кажу синдикати, нити поштује договорено у Социјално-економском савету, као што је то било, како тврди, у време његовог министровања.

Услови АСНС-а, међутим, изазвали су смех политичког аналитичара Милана Николића, који предвиђа пропаст те „политичке авантуре” синдиката, а ако се случајно и деси да постану део власти, каже он, имаћемо опет лоше резултате као у време министра Драгана Миловановића.

Ни Дарко Маринковић, професор Универзитета Мегатренд, не мисли да је идеја АСНС-а добра. Како истиче, синдикат има право и потребу да учествује у политичком животу, али увек мора да задржи једну дистанцу према политичкој власти.

„Јер, једини задатак синдиката јесте одбрана радничких права и интереса. У том погледу, он нема сталне политичке пријатеље и савезнике. Није му савезник неко ко се зове радничка или социјалистичка или социјалдемократска партија, савезник му је онај ко чини добро радницима. Подршка синдиката се заслужује резултатима. А ситуација у Србији је потпуно поразна и синдикати сада немају разлога да пруже подршку ниједној од постојећих политичких партија – ни опозиције ни позиције”, каже он.

И Милан Николић указује да искуство свих старијих демократија говори да синдикати не могу без политичара и да им треба нека партија која ће представљати њихове интересе у политичкој арени, али да су синдикати пропадали кад год су сами директно улазили у њу.

Председница АСНС-а Ранка Савић понудила је гласове 100.000 чланова овог синдиката, али питање је, напомињу саговорници „Политике”, како она то може да гарантује. Синдикални лидери, наиме, могу само да позову своје чланове и раднике да гласају за неку партију или коалицију, али нема никаквих гаранција да ће их сви послушати. Уосталом, истраживање је показало да само десетина запослених прихвата самостални изборни наступ синдиката или њихово деловање под окриљем неке странке (подаци за 2010. годину из књиге „Србија у лавиринтима транзиције” Зорана Стојиљковића).

„То је једна крајње несигурна трговина у којој политичке партије можда могу нешто да добију, али не знају колико, и мени се чини смешним да се за то тргује посланичким и министарским местима”, каже Николић.

Професор Маринковић истиче да је то опасна игра јер је политичка подела по партијској линији унутар синдиката смртна пресуда за сваки синдикат.

„Јер шта ће бити ако та странка окрене лист после избора, као што се дешавало, и окрене леђа радницима? И та варијанта – дајте нам два посланика и министра и ми ћемо да гласамо за вас, зашто то? Не – синдикат треба да има функцију критичке опозиције. Више сам за то да се у Скупштини установи институција ’празне столице’, да представници синдиката могу да присуствују седницама скупштине и за синдикат важних скупштинских одбора”, каже Маринковић.

Уместо поменутих услова, истиче он, синдикат најпре треба да се појави са захтевом како треба да изгледа Социјално-економски савет, који никада није заживео на прави начин.

Драган Миловановић управо Социјално-економски савет убраја међу највеће домете свог министровања, за које, иначе, Милан Николић нема много речи хвале. Он, наиме, сматра да је Миловановић био бледа фигура у тој влади, и то у најгоре време неолибералне приватизације.

„У време најгоре, тајкунске приватизације, полукриминалне, Драган Миловановић је био министар и ништа није урадио за раднике. Према томе, то искуство је по себи лош рецепт, али ако неко хоће то да понавља мислећи да можда бољи људи могу да дају боље резултате, нека проба. Оно што ја предвиђам јесте пропаст те политичке авантуре”, каже Николић.

Бивши министар синдикалац, међутим, каже да је много тога урађено баш захваљујући њему. Како наводи, он лично се изборио за увођење социјалних програма за решавање вишка запослених.

„То је директно моја креација, јер у оно време групација из Г17 плус је заговарала сурову либералну економију у којој је требало да радници буду жртве”, истиче Миловановић, додајући, поред осталог, и да ниједан закон из његовог министарства није изашао без договора са синдикатима. Осим тога, тврди да је спасао и многе фабрике јер није дао сагласност тадашњој савезној влади да укине царине на увоз аутомобила, трактора, камиона, производа металске индустрије.

Можда оно што је навео као разлог неких неуспеха из тог времена може да буде показатељ шта би им сада значила два посланика и министар. Миловановић, наиме, каже да као министар није могао да оствари план да радници у приватизацији треба да добију најмање 20 одсто акција. „Имали смо само једног посланика у парламенту. Сви остали су били за то да се радницима малтене ништа не да”, објашњава он, додајући да из истог разлога није успео да се избори против померања старосне границе за одлазак у пензију.

Ј. Церовина

Б. Баковић