Чији је бећарац

После проблематичне номинације ојкања и његовог признавања за хрватску угрожену културну баштину на листи Унеска, на ред је дошао и бећарац. Наиме, Хрватска ће, опет не хајући за истоветно српско културно наслеђе, номиновати и бећарац.

У првом броју часописа „Нематеријално културно наслеђе Србије”, Ирена Илић (Министарство културе Хрватске) каже да је та држава „израдила нове кандидатуре за бећарац, традицијски вокално инструментални напјев с подручја источне Хрватске и нијемо коло Далматинске загоре”?

Када је о бећарцу реч, он се навелико пева у Војводини, све до Темишвара. А када је о „нијемом” , „глувом колу” реч, онда без БиХ (РС) немогуће је замислити мапу овог блага. Оливера Васић (ФМУ) опомиње: „Немојмо направити грешку коју су учинили Хрвати заштитивши немо коло и ојкачу, када је то наслеђе не само Словена Балкана, већ и много ширег простора.”Имамо, дакле, прилику да аргументовано доведемо у питање неке некоректне номинације. To може дa, поред досад урађеног, учини Министарство културе Србије, односно, Национални комитет за културно нематеријално наслеђе Србије.

Младен Лесковац, аутор антологије „Бећарац” (Матица српска, Нови Сад, 1958, 1979), истиче да је бећарац настао у Срему, Бачкој и Банату „па се онда преко Славоније а кроз Шокадију, и са чврстим а плодно сочним стаништем у њој, спушта ваљда тамо негде ка Кордуну и Лици, да би онде, као заустављен каквом преградом од кордона Војне границе, као пресечен, нагло устукнуо и умукао”. Бећарац има и десетерачки двостих који, за разлику од мелодије, није умукао, већ се наставља управо преко крајишко-динарских предела, али у другој мелодији – ојкачкој.

Примере бећарца Младен Лесковац налази у песмарици Петра Вукичевића (Сомбор, 1844), „Бачванским песмама” Стевана Бошковића (Нови Сад, 1862, 1879), и „Банатским песмама” П. Т. (Нови Сад, 1863, 1866). У Матици српској постоји песмарица православног свештеника Николе Беговића који је у Костајници (1843) забележио примере бећараца.

Позната Беговићева дела су: „Народне пјесме крајишких Срба” и „Живот и обичаји Срба граничара”. Примере бећарца можемо наћи и под плаштом пословица и клетви у збиркама Јована Мушкатировића (Беч, 1787; Будим, 1807). Драгиша Живковић наводи утицај бећарца на српске романтичаре, Радичевића, Змаја и Костића.

Неке државe на Балкану данасинсистирају на разликама управо кроз нематеријално културно наслеђе, пре свега кроз језик, и друго. Но, поред „Листе за хитну заштиту” и „Репрезентативне листе”, Конвенцијом Унеска установљен је и „Регистар добре праксе заштите”, који омогућава различитим државама да подносе заједничке номинације. Ентони Краус(Унеско, Венеција) каже: „Чињеница да се многи изрази културног наслеђа могу наћи са свих страна државних граница, отвара могућност за сарадњу.” Један српски бећарац из прве половине 19. века каже: „Боже, спари ко за кога мари,/ а распари ко за ког не мари.”

Поводом бећарца на Балкану, дакле, решење je у заједничком (српско-хрватском) номиновању. Тиме се поштују људска права и уважава идентификацијa српске заједнице са елементом баштине у којем проналази свој идентитет и континуитет.