Шмит: Када ће Немачка бити нормална држава?

Дозволите ми да почнем са једном личном примедбом. Када су ме Сигмар Габриел, Франк-Валтер Штајнмајер и моја странка замолили да пружим свој допринос овом конгресу, сетио сам се како сам пре тачно 65 година са Локи (Ханелоре Шмит, звана Локи, супруга Хелмута Шмита, преминула 2010. године.) клечећи на поду цртао позивнице за СПД на плакатима у Хамбургу-Нојграде.

Додуше, истовремено морам да признам: када се ради о страначкој политици, ја се, с обзиром на своје године, налазим с оне стране добра и зла. Већ дуго су за мене најважнији задаци и улога наше нације у незаобилазном оквиру европске интеграције.

Истовремено се радујем што делим ову говорницу са нашим норвешким суседом Јенсом Столтенбергом, који је у тренутку дубоке несреће у којој се нашла његова нација, нама и свим Европљанима пружио прави пример непогрешивог либералног и демократског лидерства и поштовања принципа правне државе.

Као већ веома стар човек, размишљам наравно у великим временским интервалима – и када се ради о историји и када се ради о будућности којој се надамо и којој тежимо. Ипак пре неколико дана нисам био у стању да одговорим на једно веома једноставно питање. Волфганг Тирсе (члан СПД-а, потпредседник Бундестага од 2005. ) упитао ме је: „Када ће Немачка коначно постати нормална држава?“ Одговорио сам: У скорије време Немачка неће постати „нормална“ држава, јер противтежу томе представља наше енормно, али јединствено историјско оптерећење, као и наша демографска и економски јака централна позиција у сред нашег веома малог континента који је подељен на велики број националних држава.

Тиме сам дошао до комплексне теме мог излагања: Немачка у Европи, Немачка са Европом и Немачка за Европу.

Иако се у некима од 40 националних држава Европе тек касно развила данашња национална свест, као на пример у Италији, Грчкој и Немачкој, ипак је свуда и увек изнова било крвавих ратова. Та европска историја, са становишта средње Европе, може се схватити и као бескрајан след борби између периферије и центра и обрнуто, између центра и периферије. При томе је центар стално био одлучујуће бојно поље.

Када су владари, државе или народи у средишту Европе били слаби, онда су њихови суседи са периферије продирали у то ослабљено средиште. Највећа разарања и релативно највећи губици људских живота догодили су се у првом Тридесетогодишњем рату од 1618. до 1648. који се у највећој мери одиграо на немачком тлу. Немачка је тада била само географски појам, нејасно дефинисан кроз немачко говорно подручје. Касније су дошли Французи са Лујем XIV и поново са Наполеоном. Швеђани нису дошли још једном, али су више пута долазили Енглези и Руси, последњи пут са Стаљином.

Међутим, када су династије или државе у средишту Европе биле јаке - или када су се осећале јаким – тада су оне продирале ка периферији. То је важило још и за крсташке ратове, који су истовремено били и освајачки походи, не само у правцу Мале Азије и Јерусалима већ и у правцу Источне Пруске и све три данашње балтичке државе. У новије време то је важило за рат против Наполеона и за три рата која је водио Бизмарк 1864, 1866. и 1870/71.

Исто важи пре свега за други тридесетогодишњи рат од 1914. до 1945. То важи посебно за Хитлерово продирање све до Северног рта, до Кавказа, до грчког Крита, јужне Француске и чак до Тобрука у близини либијско-египатске границе. Саставни део катастрофе Европе, коју је изазвала Немачка, била је катастрофа европских Јевреја и катастрофа немачке националне државе.

Пре тога су, међутим, Пољаци, балтичке нације, Чеси, Словаци, Аустријанци, Мађари, Словени и Хрвати делили судбину Немачке утолико што су сви они вековима патили због свог геополитички централног положаја на овом малом европском континенту. Другим речима: у више наврата смо ми Немци учинили да други трпе због наше централне позиције моћи.

У данашње време су конфликтне територијалне претензије, језички и гранични конфликти, који су још у првој половини 20. века у свести нација играли врло значајну улогу, de facto постали у великој мери безначајни, барем за нас Немце.

Док је у свести јавног мњења и у објављеном мишљењу нација у Европи познавање и сећање на ратове из Средњег века у великој мери потиснуто, сећање на два светска рата из 20. века и на немачку окупацију још увек има латентно доминантну улогу.

За нас Немце чини ми се да је одлучујуће то што се скоро сви суседи Немачке, а осим тога и скоро сви Јевреји на свету, сећају холокауста и страхота које су се догодиле за време немачке окупације у земљама на периферији. Нама Немцима није у довољној мери јасно да ће у још великом броју генерација код скоро свих наших суседа постојати латентно неповерење према Немцима.

Потомци немачких генерација такође морају живети са тим теретом. А данашње генерације не смеју да забораве: управо је неповерење према будућем развоју Немачке био разлог због кога је 1950. започета европска интеграција.

Сутра: Черчил предлаже Уједињене државе Европе