Черчил предлаже уједињене државе Европе

Черчил је 1946. имао два мотива када је у свом великом говору у Цириху позвао Французе да се договоре са Немцима и да са њима заједно оснују уједињене државе Европе: наиме, најпре заједничку одбрану од Совјетског Савеза који је представљао опасност, али и интегрисање Немачке у већи западни савез. Черчил је, дакле, предвидео поновно јачање Немачке на дуже стазе.

Када су 1950, четири године након Черчиловог говора, Роберт Шуман и Жан Моне изашли са Шумановим планом за спајање западноевропске тешке индустрије, имали су за то исти мотив, односно интегрисање Немачке. Шарл де Гол, који је десет година касније пружио руку помирења Конраду Аденауеру, учинио је то из истог разлога.

Све се то догодило из реалног предвиђања будућег развоја немачке снаге, који је сматран могућим и застрашујућим. Није идеализам Виктора Игоа, који је 1849. позвао на поновно уједињење Европе, нити је било који идеализам 1950/52. стајао на почетку европске интеграције која је тада била ограничена на Западну Европу. Тада водећи државници у Европи и Америци (навешћу Џорџа Маршала, Ајзенхауера, Кенедија, али пре свих Черчила, Жана Монеа, Аденауера и Де Гола или Де Гасперија и Хенрија Спака) нису разлог за своје поступање налазили у европском идеализму већ у спознаји досадашње европске историје.

Разлог за њихово поступање лежао је у реалном увиду у неопходност да се избегне наставак борбе између периферије и немачког центра. Ко није разумео тај првобитни мотив европске интеграције, који још увек представља њен носећи елемент, тај не поседује незаобилазни предуслов за решење тренутне изузетно тешке кризе Европе.

Што је више Савезна Република Немачка шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година добијала на економској, војној и политичкој снази, то је више у очима западноевропских државника европска интеграција постајала обезбеђење од поново замисливе политичке заведености Немаца. Почетни отпор на пример Маргарет Тачер или Митерана или Андреотија 1989/90. против уједињења двеју немачких држава био је последица забринутости због постојања поново јаке Немачке у средишту овог малог европског континента.

Дозволите ми у овом тренутку једну малу личну дигресију: слушао сам Жана Монеа када је учествовао у Монеовом Комитету „Pour les États-Unis d’Europe”. То је било 1955. За мене је Жан Моне остао један од најдалековидијих Француза које сам у свом животу упознао – и то, када се ради о интеграцији, управо због његовог концепта постепене интеграције Европе.

Стога сам ја због увида у стратешки интерес немачке нације, а не из идеализма, постао и остао присталица европске интеграције и интегрисања Немачке. (То ме је тада довело у контрoверзну ситуацију са председником странке кога веома поштујем и која је за Курта Шумахера била безначајна, али за мене, тридесетогодишњег повратника из рата, веома озбиљна.) То ме је педесетих година довело до прихватања планова тадашњег пољског министра спољних послова Рапацког. Онда сам почетком шездесетих година написао књигу против званичне западне стратегије нуклеарно-стратешке освете, којом је у то време моћном Совјетском Савезу претио НАТО, чија смо ми били чланица као и данас.

Де Гол и Помпиду наставили су шездесетих и раних седамдесетих година европску интеграцију како би интегрисали Немачку, али своју сопствену државу нису желели да интегришу и за добра и за лоша времена. Након тога добро разумевање са Жискаром д’ Естеном довело је до периода француско-немачке сарадње и наставка европске интеграције, до периода који су након пролећа 1990. успешно наставили Митеран и Кол. Истовремено је од 1950/52. до 1991. европска заједница нарасла постепено са шест на дванаест држава чланица.

Захваљујући свеобухватним припремама које је обавио Жак Делор (тадашњи председник Европске комисије), Митеран и Кол су 1991. у Мастрихту креирали заједничку валуту евро, која је онда 2001, десет година касније, постала опипљива. Разлог за то била је француска забринутост због превелике моћи Немачке – тачније због превелике моћи немачке марке.

У међувремену је евро постала друга по значају валута у светској привреди. Та европска валута до сада је на унутрашњем тржишту и у спољашњим односима била стабилнија од америчког долара и стабилнија него што је немачка марка била у последњих десет година свог постојања. Читава прича о наводној „кризи евра” представља лакомислено трачарење медија, новинара и политичара.

Сутра: Поверење у поузданост немачке политике је окрњено