Тишма: „Бернардијева соба” настала спонтано

БЕОГРАД – Роман „Бернардијева соба” настао је спонтано, без планирања или конструисања, а почетна идеја била ми је олупина мерцедеса и из те слике све се даље развијало, рекао је Слободан Тишма, добитник НИН-ове награде за књигу године у интервјуу НИН-у, који већ традиционално ексклузивно, по уручењу признања, први објављује разговор са лауреатом.

„Та шкољка 'мерцедеса' је као нека временска машина, која означава враћање у прошлост. Мој лик улази у 'мерцедес', у ту олупину, захваљујући чему се сећа догађаја, што је врло плодотворно за развој романа. Писање је текло лако. Нисам хтео дугачка поглавља као у претходном роману”, рекао је Тишма у интервјуу за сутрашњи НИН.

„Ја заправо стварам прилично интуитивно, понешен идејом, која ме запали. Нисам неки ерудита, нити сам се много бавио језиком, у смислу да сам брусио свој литерарни стил. Он је проистекао из неког осећања, пре свега осећаја ритма музике. Мислим да су све моје књиге музикалне на неки начин, пуне су динамике, и ништа није замршено,” додао је овај писац, музичар и концептуалиста из Новог Сада.

Тишма је оценио и да је „микрокосмос наш стварни свет”.

„Једино од тога могу нешто стварно да направим, да извучем неки максимум. Неко ће казати да је то банално, профано, свакодневно, али није. Треба више уронити у то, језички га транспоновати”, рекао је он.

„Ја сам годинама живео са мојим пријатељима на једном ћошку на Лиману, где смо се свакодневно налазили, причали и дангубили, али имали смо један одређен начин говора. Било нам је веома битно како се изражавамо, како нешто саопштавамо једни другима. Та артифицијелност израза била је чиста уметност. И одатле сам највише могао извући. Ако се сетим како сам причао са мојим пријатељима током десетина година, онда нема драгоценијег искуства него уобличити то у језичку форму,„ сматра Тишма.

Говорећи о утицајима, Тишма је навео да је филмска уметност имала доста утицаја на њега али да више не гледа филмове и да су филмови Педра Алмодовара последњи које је гледао.

„Више не гледам филмове, али сигурно је да се утицај филма осећа код мене. Волео сам тај нови француски талас, филмове Годара и Трифоа, њихово кадрирање и сликање. Сигурно је да то користим, баш као и теме, јер они су се такође бавили маргиналцима и њиховим отпадништвом. Оно што је француски нови талас донео, то је тај глас из офа, који прича причу. Тиме сам се највише одушевљавао. То је магично деловало у тим филмовима... Ја имам илузију док пишем да се и код мене чује тај глас из офа, али не знам да ли то чују и они који читају. А ови нови филмови више апсолутно немају везе”, сматра Тишма.

Он је навео и да је пасионирани слушалац класичне музике и да му је Густав Малер „највећа љубав”.

„Познајем све његове симфоније, сва његова дела, сваки тон. И на почетку романа спомињем Густава Малера и његову десету симфонију. Ту постоји тај изузетни мотив из Адађа, тај велики талас спуштања и уздизања, којег прекине тај високи, стравични тон. Е то је суштина, тај моменат ослобађања, слобода тренутка. Музика је за мене спас. Она ме преноси у други свет и то свакодневно. Човек ипак мора да пази да не полуди,” рекао је Тишма.

Тишма, који има жену и дете, навео је и да нема сталне приходе већ да живи од мајчине пензије.

„Сналазимо се, не могу да кажем да ми је нешто страшно лоше, али мало ко данас живи добро, сем ако се не бави „неким” стварима. Делим то са свим људима, на неки начин саучествујем. И кад бих био богат, било би ме стварно срамота да то кажем. Не зато што сам охол, него једноставно некако ми је то неукусно,” сматра Тишма.