Шпански Сервантес са нобеловцем на челу

Нобеловац Марио Варгас Љоса могао би да постане председник шпанског Института Сервантес, ако прихвати понуду тек оформљене нове владе десног центра у Мадриду. Перуански писац, примио је шпанско држављанство још 1993, и од тада део свог живота проводи у Мадриду. Ако пристане да стане на чело центра Сервантес, који шири шпанску и латиноамеричку културу по целом свету, Варгас Љоса ће као председник бити поштеђен техничких и организационих послова, тако да ће и даље имати времена за писање.

Институт Сервантес отворио је „културне амбасаде” у 44 земље на свих пет континената, и нема намеру да их затвара упркос алармантној дужничкој кризи, у Шпанији. У Београду је Сервантес званично отворен децембра 2004, у Кнез Михаиловој улици, на месту где је пре интервенције НАТО-а била Америчка читаоница. Промовише заједничко хиспаноамеричко културно наслеђе, приређује изложбе, организује предавања, пројекције филмова, угошћује уметнике… Шпански језик спаја иберијско полуострво са некадашњим колонијама на другој обали Атлантика, па се култура некадашњег колонизатора прожима са уметничким достигнућима латиноамеричког континента.

Као један од највећих живих писаца латиноамеричког књижевног бума, мајстор језика којим се служио писац Дон Кихота, Варгас Љоса, је идеалан челник глобалног Сервантеса. Писац „Јарчевог славља”, до сада најпотпуније литерарне анатомије једне латиноамеричке диктатуре, недавно је примио и треће држављанство. Осим шпанског и перуанског, сада има и пасош Доминиканске Републике, чију је блиску историју у време владавине Трухиља, превео у роман и учинио је глобално доступном. Уз писање романа, за шта је одликован највишом наградом за књижевност, Варгас Љоса често учествује у политичким и идеолошким полемикама, о чијем квалитету постоје опречна мишљења.

Љоса би учинио велику услугу Мадриду, уколико би се одлучио да прихвати ово намештење, данас када криза опасно сужава маневарски простор за ширење утицаја презадужених земаља. Попут Британског савета, Француске алијансе, Гете института, Сервантес је у стању да као културна институција, шири далекосежније, дугорочније, и утицајније поруке, него што то могу да учине политички или економски ауторитети.

Мадрид такође има у виду да би уметнички углед Варгаса Љосе подстакао преко потребни смислени оптимизам, без чијег постојања неће бити могућ ни економски ни политички опоравак. У складу са том идејом власт сада полемише треба ли Институт Сервантес да се врати у домен Министарства културе, спојен због штедње, са Министарством образовања и спорта, или да остане под јурисдикцијом спољних послова, како је то случај са немачким и француским културним центрима. Док заступници уметничке чистоте, не желе да се култура употреби у политичке сврхе, добар део нове владе сматра да су центри Сервантеса по свету, идеално састајалиште за промоцију ширих интереса – политичких и економских пре свега. Аргументи шпанског министра спољних послова Хосе Мануела Гарсије Маргаља су да и остале земље држе културне центре под јурисдикцијом спољне политике. То је како каже Гарсија Маргаљо најбољи начин да слика Шпаније у иностранству „задржи кохеренцију” између културе, трговине, дипломатије и политике развоја. У време када је држава заокупљена напорима да се избори са огромним економским тешкоћама, изгледа да Мадрид не планира да сече здраву грану на којој стоји. Тако, за сада, није предвиђено гашење Сервантесових центара по свету. На њих се из буџета издваја око сто милиона евра годишње, али је корист немерљива новцем.