Уметност без политике

Година која је за нама за грађане српске националности у Хрватској била је битна из неколико разлога. Поред чињенице да се ипак смањио број етнички мотивисаног насиља у односу на 2005. годину и да се ближи десет година од почетка повратка српских избеглица у Хрватску, по први пут одржани су и Дани српске културе у Загребу. Дани, да парафразирамо уредницу једног хрватског филмског портала, нису представљали никакав корак за човечанство, али јесу, и то велики корак за Србе и Хрвате.

Уз финансијску помоћ, првенствено хрватског Министарства културе, седмодневни културни догађај, по први пут је у једној недељи, од 21. до 26. новембра ове године, представио део рецентне српске културне понуде. За разлику од класичних мањинских дешавања, која се углавном своде на фолклорне смотре националних плесова, пригодна хорска певања и концерте етно музике, Српско културно друштво "Просвјета" ове године успело је довести и оне културне производе и госте који су занимљиви не само припадницима мањинских заједница, већ и широј загребачкој публици. Неочекивана посета изненадила је и саме организаторе, јер је кроз целокупни програм прошло више од хиљаду посетилаца.

Менталитет паланке

Дани су ове године отворени представом "Обично вече", у Хрватској помало заборављеног глумца Ланета Гутовића, у којој се на кабаретски начин аутор бави политичком сатиром и менталитетом паланке. У сарадњи с Народном библиотеком Србије и аутором Дејаном Вукићевићем, загребачкој публици приказана је изузетна изложба "Први српски рат плакатима". Они који су имали довољно слуха међу загребачком публиком имали су јединствену прилику да виде плакат из периода између два светска рата.

Угодно изненађење, и да будемо претенциозни, прави бисер Дана српске културе био је концерт Милоша Петровића на препарираном клавиру у Хрватском глазбеном заводу. Одличан селекторски потез организаторице Дана, глумице Светлане Патафте. Спој фусиона и етно – џеза, са осећајем источњачке меланхолије и духовности, оставио је велики утисак на три стотине слушатеља.

Два догађаја на самом крају, може се рећи да су била highlights Дана. Прво је гостовање младог српског писца Марка Видојковића у књижевном клубу "Booksа", у којем је представио своја два романа "Канџе" и "Све црвенкапе су исте". Својим луцидним наступом, одломцима у којима се бескрупулозно бави политиком, али и сексом, довели су до тога да се једно књижевно вече заврши с свим распродатим примерцима Видојковићевих романа и чак осам интервјуа у хрватским медијима.

Други догађај који је више него успешно затворио Дане српске културе је гостовање документарног филма "Рударска опера" и играног филма "Сутра ујутро", редатељско – сценаристичког пара Милена Марковић и Олег Новковић. "Рударска опера", документарац у играној форми, мало ремек дело о натуршчицима који у рударском Бору играју Брехтову представу "Опера за три гроша". Српски кандидат за награду Оскар, филм "Сутра ујутро", који неоправдано није добио пажњу коју заслужује ни у Србији, а који је само неколико дана пре приказивања у Загребу, однео све важније награде на филмском фестивалу у Котбусу, напунио је дворану загребачког Тушканца толико да су гледаоци седели на поду између редова столица.

Иако би Дани српске културе прошли, захваљујући пре свега доброј организацији и одличној сарадњи с надлежним службама, без скоро и једног инцидента, за то се ипак побринуо загребачки Радио 101. Медиј који је у последњи тренутак, без икаквог објашњења, одустао од медијског спонзорства Дана српске културе, почастио је хрватску публику гебелсовским прилогом о Данима. У њему је СКД Просвјета оптужена да је самим термином одржавања Дана српске културе, тендециозно намеравала да наруши пијетет жртвама српских злочина у Вуковару. Наиме, викенд пред почетак Дана био је Дан сећања на град Вуковар и обележавања страдања у том граду.

Прожимање култура

Ипак, култура и некадашњи заједнички културни простор, данас значе да српска уметност у Хрватској има своју публику, која увек радо прати шта се дешава код "источни сусједа". Дани српске културе тако нису направили ништа револуционарно, сем што су део културне размене ставили у заокружену уметничку манифестацију, те са маргине културних дешавања без великих очекивања изашли у mainstream културну понуду у којој ће свакако да траже своје место. Својеврсно ради се и о rebrandingu дела српских културних програма с жељом да они буду направљени и за хрватску, српску, италијанску или било коју другу публику.

Позитивном афирмацијом властите културе, извлачи се и корист за саму заједницу која се веома често жели представити као искључиво рурална, необразована и назадна. Демантовање епитета који се лепе одређеној популацији нису решење, већ само подизање квалитета властитих програма. Догађај који је представљао својеврсан тест, показао је спремност културних институција као што су Хрватски филмски савез, Хрватски глазбени завод и Књижевни клуб "Booksa" да сарађују с институцијама које испред свог имена носе етнички префикс – српски. Истицање тог префикса значи пре свега идентификацију с одређеном популацијом и културном традицијом, али са собом носи велику тежину и оптерећење из периода деведесетих.

Стога и специфичну позицију и властиту одговорност, јер италијанско или словеначко културно друштво није исто што и српско, и то је наравно разумљиво. Одржавање ових Дана показало је да хрватско друштво поседује потенцијал за позитивно, али и критичко, прихватање српске културе, који ће засигурно због много различитих фактора тек да постане значајан.

Остаје очекивање да ће у будућности овакве програме подржати и држава Србија, јер за сада, чини се, да ће Дане српске културе пре свега да финансира хрватско Министарство културе.

Останак на маргини и изолација, најбољи су пут за културну асимилацију. Напротив овакав вид културних дешавања и позитивна афирмација српске културе, пут је за привлачење и млађих људи, који не само да беже од властитог етничког порекла, већ и, донекле оправдано, од сарадње с институцијама које представљају српску заједницу данас у Хрватској.

Иако је веома тешко да се говори о искључиво и чисто хрватској или српској култури, јер свидело се то некоме или не, врло често су међусобно прожете, младој урбаној популацији пуно се лакше идентификовати с филмом или музиком, него с опанком или тамбурицом. Што наравно не значи да они не треба да нађу своје место у култури или да су мање значајни од онога што критичари воле да назову "урбаном културом".