Линије сензуалних облика

После тридесет пет година, једна значајна музејска институција подухватила се организовања самосталне изложбе академика, вајара Риста Стијовића, једног од најпопуларнијих и најомиљенијих аутора у српској скулптури двадесетог века. Наиме, спомен-збирка Павла Бељанског из Новог Сада приредила је изложбу радова овог нашег мајстора вајарства будући да сама поседује пет његових дела из различитих периода и уз још тридесет позајмљених радова из Народног музеја, Музеја савремене уметности и Меморијалног центра "Јосип Броз Тито" из Београда заправо приказала један одличан избор који млађу публику довољно добро упознаје са опусом овог великог стваралаца у области домаће ликовне уметности прошлог века.

Ристо Стијовић је рођен у Подгорици 1894. године, а умро је у Београду 1974. Студирао је вајарство у неколико школа: у Уметничкој школи у Београду 1912–14. (код Ђорђа Јовановића), Уметничкој школи у Марсељу 1916. и 1917. и у чувеној Ecole des Beaux-Arts у Паризу од 1917. до 1923. Од 1928. године непрекидно живи и ради у Београду. Био члан Уметничке групе "Облик" која је у нашу уметност увела модернизам највиших естетичких вредностри. Бавио се и педагошким радом као гимназијски професор.

Заткинов ученик

Од 1962. године члан је Српске академије наука и уметности. Прве изложбе одржао је у Паризу 1919. године, где је непрекидно излагао до пресељења у Београд 1928. Самосталне изложбе приредио је 1928, 1930. (са Петром и Николом Добровићем), 1936, а 1951. и 1969. имао је ретроспективне презентације уметничког рада. Данас као самосталне институције раде његови легати у Погорици и Београду.

Париска критика је, судећи према првим радовима, Стијовића доживела као Заткиновог ученика. Иако се можда ово чини као претерани комплимент младом уметнику, његов даљи уметнички развој, а још више истрајност у пластичкој интерпретацији мотива, указивао је на неке његове константне особине које су се заиста налазиле на трагу "задкиновских" стилизација, тј. свођења вајарске форме на њену суштину, на оно што је битно за уметнички израз и експресију изражену лирским, меким, интимистичким средствима обликовања.

Но, упркос тим првим похвалама и најавама потенцијално великог стваралаштва, Стијовић у Београду није дочекан са повољним освртима. Тако његов колега вајар, и критичар у то време, Сретен Стојановић истиче "много несигурности" у његовом обликовном поступку. С друге стране,  нешто касније, Марија Пушић је с правом истакла како "Стијовић није градио скулптуру, он је до ње допирао". Можда управо у овој констатацији лежи одговор за разлоге око недоумице које су се појавиле у његовим раним уметничким годинама, на почетку стваралачке активности.

Наиме, веома је упадљиво, а то се и на овој изложби лако може уочити, да се Стијовић у раду није користио "агресивним" поступком обраде материјала (дрвета или мермера), већ напротив, изузетно деликтним, минималним одстрањивањем "вишка" материјала, или још тачније, утискивањем онога што би се могло назвати "уцртавање форме". Препознатљива "таласаста линија" постала је пластичким знаком његовог укупног стваралаштва, толико карактеристична и надасве цењена у српској скулптури током прошлог века.

При томе, он је у најдословнијем смислу речи поштовао природну структуру материјала ничим не нарушавајући његову конфигурацију, облик, структуру, затечени цртеж, боју...

Позитивна осећања

Овиме је Ристо Стијовић открио још нешто што је била трајна карактеристика његовог опуса – постојани и неизневерени лирски сензибилитете, његов суштински темперамент, или расположење током креативног чина. Било да су у питању актови, анималистичке теме, јунаци из "Горског вијенца", портрет, овај вајар је показивао изразиту потребу да било који од ових мотива оплемени позитивним осећањима, да им подари властиту склоност према ликовно лепом, естетски однегованом и стилски допадљивом. Ова камерна, интимистичка скулптура намењена је била пре свега приватним просторима, колекционарима и малобројним домаћим љубитељима скулпторске уметности који су умели да цене овај Стијовићев напор да сведеним средствима постигне жељени облик, и да тек благим додиром материје произведе форму пуног вајарског садржаја.

Пут од париске до београдске школе Ристо Стијовић прешао је у једном кораку и, што је важније, безболно по властито стваралаштво, што није тако чест случај у српској уметности.

"То што сам онда радио, то је оно што и сада радим, што сам увек радио, без престанка", једном приликом је Стијовић навео као потврду његове доследнести у изразу која је брзо уочена. А као потврду овоме навешћемо речи које је Јасна Јованов, ауторка ове изложбе, навела у пригодном каталогу: "синтетизован облик, јасне линије сензуалних облика и префињених обриса, углачана фактура која истиче племенитост материјала и игру светлости, као и реминисценције на исходишта ауторове инспирације".