Додир са странцима

Додир са странцима. Наша земља није периферична, не налази се на крај света и није опкољена океаном, него мањим или већим масама разних раса и народа. И у нормалним временима додир са страним земљама, људима и схватањима игра за нас важну улогу. У временима великих међународних поремећаја он је често од пресудне важности по наше држ(авне) и нац(ионалне) интересе. Стога се одавно код наших људи постављало питање: како се треба држати и како поступати у додиру (са) страним светом, било да он долази к нама било да ми тражимо њега, било да се ради о везама и послoвима политичке, војничке, привредне или научне, па чак и личне природе.
У сваком од тих случајева, ми не свршавамо само посао због кога смо дошли у додир са странцем, него у његовим очима, представљамо и цео народ о коме, врло често, може само по нама да суди. Из тога произлази од колике је важности такав додир и свака наша реч и сваки покрет при њему.

Данас је несумњиво, у односу према иностранству, најактуалније питање: како да странцима, нарочито меродавним, учинимо наша политичка схватања што јаснијим и што прихватљивијим?

Пропуштамо и грешимо

Одавно су наши први људи, међу њима нарочито Јован Цвијић, приметили да ми у том важном послу пропуштамо и често грешимо. У те наше грешке и њихове узроке ми се нећемо овде упуштати, него ћемо дати неколико кратких, а стварних и по нашем мишљењу корисних напомена:

1) Потпуно је погрешно схватање, које нам је остало као рђаво наслеђе прошлости, да између силе и покоравања сили нема средњег пута и да увек и у свему ваља изабрати једно од то двоје. У односу са иностранством извесно је да ни једно ни друго не ваља и да између силе и покорности воде многи путеви; и управо то су путеви достојанства и успеха.

2) У односу према иностранству ваља, пре свега, тачно одредити и ограничити своје потребе, јер што су потребе мање то је и број наших захтева нижи, а тиме посао лакши и изглед на успех већи. Бити присиљен тражити много већ је, само по себи, једна слабост.

3) Своје захтеве, пошто смо их тако промислили и свели на најмању меру, морамо изнети у облику који је странцу од кога ствар зависи што ближи и што разумљивији. У исто време треба настојати, ако је икако могућно, пронаћи и вешто истаћи користи које би и тај странац имао од остварења наших захтева. Јер, тај је разлог најубедљивији.

Ако то није могућно, треба му ставити у изглед своју захвалност, симпатије свога народа, па и подршку, згодном приликом, у његовим другим јавним или, још боље, скривеним тежњама. А ако је остварење нашег захтева у противности са склоностима или чак са интересима дотичног, онда нарочито много труда и пажње уложити у начин како ћемо захтев поставити. У том случају не вреди забашуривати ствар, јер ваш партнер зна боље од вас свој интерес, него треба настојати наћи конкретну и непосредну рекомпензацију, и ставити му је на леп начин у изглед.

При свему томе, бити јасан и позитиван, нипошто не обећавати оно што не можеш извршити и чак ни у речима не ићи преко границе своје стварне моћи, је(р) оне су странцу познате; можда и боље него теби.

4) Не треба никад губити из вида да сваки твој успех, тј. остварење твога захтева представља једну или више концесија једне или више заинтересованих страна. А концесије се у међународним односима чине само са рачуном на противконцесије. Стога онај ко неће, не уме или не може да и сам чини концесије, мора рачунати с тим да ће убрзо доћи време кад неће моћи рачунати ни на чију концесију. Тај дуг се не враћа на строго одређен рок, ни на пару и милиметар, али постоји једно невидљиво књиговодство у тим односима, и онај ко је у њему записан као рђав или непоштен платиша не може да рачуна на успех у свом раду.

Онај ко је искрено заузет око интереса своје земље, неће чекати тренутак да сам буде присиљен да се појави са захтевима, него ће вазда тражити прилику да неком концесијом која не задире у државне интересе или услугом која зависи од његовог личног труда и вештине, обавеже што више људи и установа. Тако ће имати код странаца известан капитал на који може увек рачунати са приличном вероватноћом. Разуме се да то није лак ни једноставан посао, јер то може да чини само човек који је вредан и способан, који будно прати развој међунар(одних) односа и добро познаје људе и земље и њихове стварне потребе. А у исто време он треба да савршено разуме и осећа све интересе своје земље да би знао докле може ићи у концесијама а да при том или не повреди те интересе или не обећа више него сме.

Тежак је то посао, обично резултат дугогодишњег рада, многих искустава, па и неуспеха и разочарања. Али човек који уме да га врши истински је слуга свога народа.

5) За свршавање једног или више међунар(одних) послова шаљемо обично човека који те послове и начин њиховог обављања познаје. Али поред тога, одувек се гледало да дотично лице буде и добро виђено код оних са којима треба да преговара. Старо је правило из међунар(одних) односа: "Si vis mittere, mitte gratum". (Ако хоћеш да шаљеш некога, пошљи пријатну личност). Према томе природно је и само по себи разумљиво да никако не треба слати личност која није добро виђена код стране којој се шаље или је таква да по својој природи одбија све људе.

Наравно да то није довољно и да се мора учинити више од тога. Како су људи, кад се ради о односима ове природе, лично један другом углавном индиферентни, то ће онај који одлази код странаца да са њима свршава послове у интересу своје земље морати настојати да се тим странцима покаже са оне стране која је њима најразумљивија и најпријатнија, а да избегава све што зна да код њих није добро виђено.

Тиме се, наравно, не свршавају послови и не отклањају стварне противности тежња и интереса, али се олакшава рад на томе. Стога ни тај део посла не треба заборавити ни пренебрећи, а људи га, баш зато што изгледа природан и разумљив сам по себи, често пропуштају или олако узимају.

Оштроумни и морални људи

6) За послове са иностранством треба, у начелу, употребљавати само оштроумне и морално здраве људе. Тешко је јасније одредити који су људи такви. Можда је лакше казати који нису за такве послове. Па и то се може само донекле одредити. То би били:

а) Они који немају хладну и добру памет.

б) Они који имају један или више порока, много јачих него што је снага њихове воље.

Први не долазе ни у ком случају у обзир, јер од њих користи не може бити а штета је врло вероватна. Они други могу бити понекад употребљени, јер често уз велике пороке иду велике способности. Али, порочна човека треба употребљавати само повремено, за један одређени посао, не упућују(ћи) га у своје остале ствари, не дајући му код странаца својство "свога човека", тако да они код којих га шаљете знају да ви знате каквог човека шаљете и зашто га шаљете, и да његови лични недостаци не могу бацити сенку на целину и добар углед државних установа.

Под тим условима можете употребити и порочна човека, повремено, и кад за неки посао не можете наћи бољег. Али ни у ком случају не треба га узети у своју сталну службу, јер иначе усвајате и његов порок са свима последицама које може да има.

Још је много теже учинити избор између тзв. способних људи који немају видних и изразитих недостатака и порока. Код њих су управо поједине од тих њихових способности оно што их чини неподесним за трајну или повремену мисију у иностранству.

С обзиром на то да између нашег народа и његових нарави и обичаја и западноевр(опских) земаља постоје огромне разлике тешко је наћи човека који (прекинута реченица).

Потребно је да ваш посланик у герм(анским), роман(ским) или англосакс(онским) земљама познаје културу тих народа и њихов начин мишљења и опхођења, како би им могао што ближе прићи и што убедљивије изнети потребе и захтеве своје земље, али је штетно и опасно ако их он, као што често бива, и сам усвоји и поприми, јер се тада дешава неминовно да се отуђи од навика и схватања свога народа.

Укратко, он треба да познаје културу дотичног народа, да се служи и влада њоме, као страним језиком, али да се ниједног тренутка не поистовети са њом.