Откриће Индије

Својим економским успоном свет је, почетком шездесетих, прво задивио Јапан: посетиоци Oлимпијаде одржане 1964. у Токију, могли су да се увере да је земља за мање од две деценије успела да изађе из руина по њу трауматично (атомским бомбардовањем Хирошиме и Нагасакија) окончаног Другог светског рата и да је на путу да постане велика економска сила.

Онда су, почетком 70-тих, на сцену ступили "азијски тигрови": Јужна Кореја, Тајван, Сингапур и Хонгконг су постали примери динамичног економског развоја.

Деценију касније на сцену ступа велики тигар: Кина. Не мењајући политички систем, a држећи се Денг Сјаопингове доктрине да није важно да ли је мачка бела или црна, под условом да успешно лови мишеве, Kина је извела привредни заокрет који јој је омогућио да у последњих четврт века буде у улози захуктале локомотиве глобалне економије.

Почетком деведесетих почео је да се буди и један азијски слон. После више од четири деценије инсистирања на "Нехруовом социјализму", Индија 1991. почиње са опрезним економским реформама (чија је суштина лабављење државне економске регулативе) које ће праве плодове донети тек почетком овог века, када о њој почиње да се говори као о новој економској сили, способној да баци рукавицу изазова и свом великом хималајском суседу.

Јапану и тигровима, малим и великом, својствено је да су примењивали у суштини исти рецепт да из друштва азијске сиротиње уђу у светски клуб богатих: њихов раст је заснован на агресивном извозу, док су им унутрашњи системи препознатљиви по великој пажњи коју посвећују образовању, наглашеној улози државе у одређивању приоритетних грана и стварању услова да се уздигну, а заједнички садржалац им је конфучијанска друштвена и радна етика: учења кинеског филозофа из петог века пре нове ере део су вредносних система свих источноазијских нација. У сржи конфучијанизма су поштовање ауторитета и хијерархијски ред, моралност оних који владају и социјална правда.

Индија, као епицентар посебног цивилизацијског круга, дуго је са дивљењем и завишћу гледала на тигрове, постижући у првих 40 година независности само "хинду стопу раста" од око 3,5 одсто, коју је велики прираст становништва сводио на годишње повећање бруто националног производа "по глави" од само 1,3 одсто. Али, кад је ступила на колосек реформи, није узела готово ниједан елеменат из формуле тигрова.

Стопа индијског раста од 1991. до 2003. била је око шест одсто. Од тада је скочила и одржава се на преко осам одсто. То јој је обезбедило друго место у лиги најдинамичнијих светских економија, одмах после Кине, чијих су десет одсто уобичајени већ више од две деценије.

О Индији се последњих година много говори и пише, али њен економски успон многима је још мистерија. Споља, она је и даље бучна и хаотична демократија, призори сиромаштва на које се наилази су у нескладу са статистиком о њеном напредовању.

Мистерије ипак нема: развојни модел Индије једноставно је другачији. Уместо извоза јефтине робе на светске пијаце, она се окренула сопственом тржишту, уместо јефтине радне снаге, кључни елеменат њене стратегије је висока технологија, уместо индустрије, главни погон раста су услуге.

Унутрашња потрошња чини 64 одсто индијског БНП-а, што је знатно већа стопа од оне у Европи (58 одсто), Јапану (54) или Кини (42). Између 35 и 40 одсто индијског раста је резултат повећања продуктивности, а не нових инвестиција. Услуге у структури БНП-а чине 50 одсто, пољопривреда 22, а индустрија тек 27. По овоме, Индија као да прескаче историјски развојни модел који иде од пољопривреде, преко индустрије, до сервиса.

Док је држава била важан актер у развојном моделу тигрова, индијски слон, рекло би се, напредује упркос држави. Она јесте започела реформе, али оне нису биле толико радикалне да би биле кључни елеменат индијске приче о успеху. Њен главни јунак је – индијски предузетник, његова жеља да се одржи, да ризикује, да напредује. Чак 80 одсто свих банкарских кредита у Индији одлази у његове руке (у Кини само 10 одсто).

Али да би појединац био у улози господара сопствене судбине, неопходно је да једна земља има политичку стабилност, чврсту владавину закона, прецизно регулисан финансијски систем.

Индија све то има: упркос сиромаштву, многољудности (1,1 милијарда становника), мноштву вера, раса и језика (17 званичних), сложеној административној структури (35 држава и савезних територија), већ шест деценија одржава демократију. Консензус око тога чини се подједнако чврстим као и британски, по чијем је моделу и устројена.