Крпице Елфриде Јелинек

Специјално за Политику

Беч – Ове сезоне адут Кунстхале је мода. Кроз агресивне маркетиншке стратегије примењене у већини медија, појмови „стил”, „модерно”, „ин-аут”, „хип” и „но гоу” постали су део наше свакодневице, а питања имиџа скоро једнако битна као она која се тичу егзистенције и личних професионалних избора. Кунстхале нам нуди две опције – „Nofashion, please!” (Без моде, молим), која теми моде приступа студиозно-критички, и „Венити”, која се ослања на приватну колекцију модне фотографије Франца Кристијана Гундлаха, човека који се и сам прославио том професијом. У овој збирци која се сматра једном од најексклузивнијих на свету, налазе се фотографије Ричарда Аведона, Лилијан Басман, Сесила Битона, Ервина Блуменфелда, Дејвида Лашапела, Гија Бурдена, Ралфа Гибсона, Хорста П. Хорста, Питера Линдберга, Саре Мур, Хелмута Њутна...

Занимљиво је да је свој допринос модним изложбама дала и аустријска добитница Нобелове награде за књижевност Елфриде Јелинек, чија се изложба „Крпице” од 1. октобра до краја 31. јануара 2012. налази у галерији Паблик спејс на Карловом тргу, екстерном изложбеном простору Кунстхале. У своме тексту поводом изложбе, Јелинекова између осталог пише:

„У јако мало ствари се тако добро разумем као у одећу. О себи знам недовољно јер се за себе недовољно интересујем, али чини ми се да ме моја страст према моди може сменити. (...) Окупирам се модом да не бих морала да се окупирам собом, јер бих се сместа испустила чим бих себи допала у руке.”

„Nofashion, please!” показује деветнаест уметничких позиција. Многи од уметника заступљених на изложби раде као професионални фотографи у модној бранши, као на пример Американка Софија Волас коју интригира социолошка улога рода. Појам „род” код ове уметнице добија веома специфично значење кроз инсценирање мушких модела – у типично женске позе. Од професионалних манекена Воласова тражи да пуће усне, да додирују голу кожу на начин на којим би жена штитила своје интимне делове тела или да главу покривају ешарпама и џелабом. Уметницу пре свега интересује какав утицај феминизирано мушко тело има на посматраче и да ли смо, суочени са естетском рањивошћу мушких модела, препрограмирани да их анализирамо кроз наше идеје о полу. Кључно питање је, међутим, шта нам одбацивање феминизираног мушкарца говори о мизогинији. У етру изложбе  Nofashion, please! лебде многи знаци питања: шта (и како) одећа од нас прави? да ли се осећамо код куће у својој кожи или нам је боље под маском? да ли је то моја социјална улога или казна?...

Стивен Коен & Маријане Гребер су створили рад са телом и о телу, укључујући и његову дезинтегрисану фазу (кости и пепео). У серији фотографија од којих су неке именоване према библијским мотивима („Голгота” и „Лутајући Јеврејин”), док остале имају директну референцу на експлицитност саме фотографске композиције, Коен је стављен у најбизарније позе и у несхватљиве модне креације: једно класично троделно одело са краватом комбиновано је са пренаглашеном шминком и бинском маском које од уметника праве  надземаљску, мутантску креатуру. У једној од таквих фотографија, Коен, уз конструкцију која би требало да представља невероватно високе потпетице, стоји на двема људским лобањама.

Граница између моде и уметности више не постоји и у смислу да ни мода не мора да има практичну употребу да би се конзумирала. Још једна заједничка особина им је та да стално морају да се изнова дефинишу не би ли задржали свој raisond’être. У том смислу издвајамо још једно име без кога би прича о уметности и моди била само половична – покојни аустралијски перформанс уметник Ли Бовери који је својом екстравагантношћу владао клупском и уметничком лондонском сценом осамдесетих и деведесетих, инспирисао је стил многих модних креатора (Вивијен Вествуд, Александер Маквин, Џон Галијано, Ком де гарсон, Хусеин Шалајан...) и поп-рок певача. Бовери је на себе привукао пажњу својим соло перформансом у лондонској галерији Антонија Дофија током кога је недељу дана, на свака два сата, мењао костиме у којима је седео у излогу. Кунстхале ће овоме уметнику на пролеће посветити ретроспективу „Екстраваганца”.

Мода на изложби Nofashion, please! стоји у сваком случају у другом плану. Фотографије Трејси Баран су странице из интимног визуелног дневника, костимирање Чан Хуобае која позира у стилу класичног портретног сликарства сведочи о осећању неприпадања једном добу и нацији, самоинсценације немачког уметника Матијаса Хермана преиспитују улоге полова и њиховог сексуалног идентитета; црвена боја Ервина Олафа асоцира и на страст и на продоран бол...

Обе изложбе се налазе на програму до 12. фебруара.

Марина Рихтер