Имање подељено на три равне части

У фондовима Архива Југославије чува се „Решење о наслеђу имовине Блаженопочившег Витешког Краља Ујединитеља Александра I Карађорђевића“, од 27. октобра 1938. године. Овим решењем, судија Среског суда за Град Београд, Миодраг Н. Чолаковић, окончао је оставински поступак у коме је наследницима краља Александра, његовим синовима, краљу Петру I и краљевићима Томиславу и Андреји, расподељена имовина југословенског монарха.

Златотисак на кожним корицама тамнобордо боје сведочи да је примерак овог укориченог решења (о. бр. 428/34), искуцаног ћириличном писаћом машином на 40 страница, био намењен „За Њено Величанство Краљицу Марију“.

Одлуком судије Чолаковића, коме је у поступку помагао судијски приправник Петар Н. Крстић, непокретна и покретна имовина краља Александра, чија је вредност процењена на ондашњих 95.448.605 динара, расподељена је на равне части, тако да је сваком од његова три сина припао „део наслеђа“ у вредности од по 31.816.201 динар.

Процењена вредност имовине тиче се непокретности у Београду, на Цетињу, у атару Ријеке Црнојевића и Соко Бање, на Бохињу и у Демир Капији.

У оставинском поступку је као највећа вредност процењено „непокретно имање“ на Дедињу (81.330.000 динара), уз таксативно набрајање земљишних парцела обухваћених дворским комплексом и објеката који се на њима налазе.

Под тачком један, наведен је „дворац на Булевару Кнеза Александра Карађорђевића са кућиштем и двориштем у површини 13 ха, 86 ари, 93,60 м²“, после чега су у судском решењу, у шест тачака, набројане и шуме на Дедињу, укупне површине веће од 25 хектара.

 „На овом комплексу земљишта“, наведено је у оставинском документу, „сем дворца из тачке 1“ налазе се „колонада из камена“, црква, економска и друге зграде и два павиљона.

 „Зграда ’Бели двор’, која се састоји од сутерена, приземља и два спрата; зграда за гаражу – приземље и један спрат и зграда за стражару – приземље и спрат“ такође се налазе на овом имању, установио је судија Чолаковић.

У оставинску масу ушле су и кућа у Улици патријарха Димитрија, на плацу већем од осам хектара, као и куће у Улици краља Александра, Крунској и у Сарајевској улици.

Вредност плаца на Цетињу с једноспратном зградом процењена је на 356.000 динара, а земљиште у Ријеци Црнојевића, с дворцем „Лесковац“ и низом других објеката, на 2.050.000 динара.

Вредност дворца на Бохињу и земљишта на коме је он подигнут (готово 29.000 м²) процењена је на 642.005 динара, а вредност ловачког дворца с десет просторија саграђеног у ловишту у Камничкој Бистрици, процењена је на 450.000 динара.

У решењу су наведене и разне хартије од вредности (акције, облигације, зајмови...) које је краљ Александар држао у трезорима и касама париске Морган банке.

Судија Чолаковић је одлучивао и о прву коришћења имовине коју су „држава и самоуправна тела“ дала краљу Александру „на уживање и употребу као владаоцу и носиоцу краљевске власти“. Реч је о по једној кући у Загребу и Сарајеву и о дворцу с дворском баштом у Дубровнику. Осим тога, наведено је и право лова на државном добру „Беље“, као и право лова и коришћења ловачког дворца „Петровчић“. Краљ Александар је узео под закуп, „ради уживања“, и нека ловишта у Словенији. Право овог закупа је требало да истекне 1949. године.

У оставинском поступку је потврђен статус „Задужбине св. Ђорђа“ на Опленцу, онако како га је дефинисао задужбинар, краљ Петар I Карађорђевић, у тестаменту од 28. новембра 1922. године. Он је одредио „да се владајући краљ свакодневно стара о тој задужбини, а остали чланови Дома имају право по одобрењу краља и право уживања у тој задужбини“.

На основу брачног уговора склопљеног 7. јуна 1922, између краља Александра и краљице Марије, суд је одлучио да је „величина удовичког уживања“ краљице Марије 6.000.000 динара годишње и стан у Београду, што је терет који пада на краља Петра II, као наследника круне.

Судија Чолаковић је ставио до знања и да се у посебном, одвојеном поступку одлучује о подели рударских права и рударских терена, „заједно са објектима и инвестицијама“, наслеђеним од краља Александра.

Решење је обавезало тројицу његових синова да плате наследну таксу у износу од шест посто вредности добијеног наследства. Судија Чолаковић је одредио да свако плати по 1.908.972 динара, али је Министарски савет 4. марта 1939. одлучио да је „заоставштина ослобођена плаћања таксе“. Зато је наплаћена само „судска и папирна такса у износу од 434 динара“.

Решење је постало извршно 16. августа 1939. године.

Слободан Кљакић

-----------------------------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

. Вратиће нам краља, кад вратимо отаџбину.

. Још је Карађорђе предвидео где ће му потомци, чим је стално понављао оно – којекуде.

. Обреновићи се не отимају о наследство. Не зато што га нема, него што нема њих.

. Престолонаследник Александар би могао да поручи својој куми Елизабети Другој: Кумо, изгоре ти кеса!

. Држава издржава престолонаследника, док министри и посланици живе као краљеви.

. Кад је Тито укинуо краља, комунисти су повикали: То, царе!

. Карађорђевићи су, коначно, од Југословена постали Срби.

. Док престолонаследник научи српски, у Србији ће се говорити енглески и албански.

. Некада смо гинули за краља и отаџбину. Сада умиремо за џабе.

. Ако се гледају грб и химна, краљевићи смо. Ако се гледа све друго, просјаци смо.

Драгутин Минић