Imanje podeljeno na tri ravne časti

U fondovima Arhiva Jugoslavije čuva se „Rešenje o nasleđu imovine Blaženopočivšeg Viteškog Kralja Ujedinitelja Aleksandra I Karađorđevića“, od 27. oktobra 1938. godine. Ovim rešenjem, sudija Sreskog suda za Grad Beograd, Miodrag N. Čolaković, okončao je ostavinski postupak u kome je naslednicima kralja Aleksandra, njegovim sinovima, kralju Petru I i kraljevićima Tomislavu i Andreji, raspodeljena imovina jugoslovenskog monarha.

Zlatotisak na kožnim koricama tamnobordo boje svedoči da je primerak ovog ukoričenog rešenja (o. br. 428/34), iskucanog ćiriličnom pisaćom mašinom na 40 stranica, bio namenjen „Za Njeno Veličanstvo Kraljicu Mariju“.

Odlukom sudije Čolakovića, kome je u postupku pomagao sudijski pripravnik Petar N. Krstić, nepokretna i pokretna imovina kralja Aleksandra, čija je vrednost procenjena na ondašnjih 95.448.605 dinara, raspodeljena je na ravne časti, tako da je svakom od njegova tri sina pripao „deo nasleđa“ u vrednosti od po 31.816.201 dinar.

Procenjena vrednost imovine tiče se nepokretnosti u Beogradu, na Cetinju, u ataru Rijeke Crnojevića i Soko Banje, na Bohinju i u Demir Kapiji.

U ostavinskom postupku je kao najveća vrednost procenjeno „nepokretno imanje“ na Dedinju (81.330.000 dinara), uz taksativno nabrajanje zemljišnih parcela obuhvaćenih dvorskim kompleksom i objekata koji se na njima nalaze.

Pod tačkom jedan, naveden je „dvorac na Bulevaru Kneza Aleksandra Karađorđevića sa kućištem i dvorištem u površini 13 ha, 86 ari, 93,60 m²“, posle čega su u sudskom rešenju, u šest tačaka, nabrojane i šume na Dedinju, ukupne površine veće od 25 hektara.

 „Na ovom kompleksu zemljišta“, navedeno je u ostavinskom dokumentu, „sem dvorca iz tačke 1“ nalaze se „kolonada iz kamena“, crkva, ekonomska i druge zgrade i dva paviljona.

 „Zgrada ’Beli dvor’, koja se sastoji od suterena, prizemlja i dva sprata; zgrada za garažu – prizemlje i jedan sprat i zgrada za stražaru – prizemlje i sprat“ takođe se nalaze na ovom imanju, ustanovio je sudija Čolaković.

U ostavinsku masu ušle su i kuća u Ulici patrijarha Dimitrija, na placu većem od osam hektara, kao i kuće u Ulici kralja Aleksandra, Krunskoj i u Sarajevskoj ulici.

Vrednost placa na Cetinju s jednospratnom zgradom procenjena je na 356.000 dinara, a zemljište u Rijeci Crnojevića, s dvorcem „Leskovac“ i nizom drugih objekata, na 2.050.000 dinara.

Vrednost dvorca na Bohinju i zemljišta na kome je on podignut (gotovo 29.000 m²) procenjena je na 642.005 dinara, a vrednost lovačkog dvorca s deset prostorija sagrađenog u lovištu u Kamničkoj Bistrici, procenjena je na 450.000 dinara.

U rešenju su navedene i razne hartije od vrednosti (akcije, obligacije, zajmovi...) koje je kralj Aleksandar držao u trezorima i kasama pariske Morgan banke.

Sudija Čolaković je odlučivao i o prvu korišćenja imovine koju su „država i samoupravna tela“ dala kralju Aleksandru „na uživanje i upotrebu kao vladaocu i nosiocu kraljevske vlasti“. Reč je o po jednoj kući u Zagrebu i Sarajevu i o dvorcu s dvorskom baštom u Dubrovniku. Osim toga, navedeno je i pravo lova na državnom dobru „Belje“, kao i pravo lova i korišćenja lovačkog dvorca „Petrovčić“. Kralj Aleksandar je uzeo pod zakup, „radi uživanja“, i neka lovišta u Sloveniji. Pravo ovog zakupa je trebalo da istekne 1949. godine.

U ostavinskom postupku je potvrđen status „Zadužbine sv. Đorđa“ na Oplencu, onako kako ga je definisao zadužbinar, kralj Petar I Karađorđević, u testamentu od 28. novembra 1922. godine. On je odredio „da se vladajući kralj svakodnevno stara o toj zadužbini, a ostali članovi Doma imaju pravo po odobrenju kralja i pravo uživanja u toj zadužbini“.

Na osnovu bračnog ugovora sklopljenog 7. juna 1922, između kralja Aleksandra i kraljice Marije, sud je odlučio da je „veličina udovičkog uživanja“ kraljice Marije 6.000.000 dinara godišnje i stan u Beogradu, što je teret koji pada na kralja Petra II, kao naslednika krune.

Sudija Čolaković je stavio do znanja i da se u posebnom, odvojenom postupku odlučuje o podeli rudarskih prava i rudarskih terena, „zajedno sa objektima i investicijama“, nasleđenim od kralja Aleksandra.

Rešenje je obavezalo trojicu njegovih sinova da plate naslednu taksu u iznosu od šest posto vrednosti dobijenog nasledstva. Sudija Čolaković je odredio da svako plati po 1.908.972 dinara, ali je Ministarski savet 4. marta 1939. odlučio da je „zaostavština oslobođena plaćanja takse“. Zato je naplaćena samo „sudska i papirna taksa u iznosu od 434 dinara“.

Rešenje je postalo izvršno 16. avgusta 1939. godine.

Slobodan Kljakić

-----------------------------------------------------------

KARLOV UGAO

. Vratiće nam kralja, kad vratimo otadžbinu.

. Još je Karađorđe predvideo gde će mu potomci, čim je stalno ponavljao ono – kojekude.

. Obrenovići se ne otimaju o nasledstvo. Ne zato što ga nema, nego što nema njih.

. Prestolonaslednik Aleksandar bi mogao da poruči svojoj kumi Elizabeti Drugoj: Kumo, izgore ti kesa!

. Država izdržava prestolonaslednika, dok ministri i poslanici žive kao kraljevi.

. Kad je Tito ukinuo kralja, komunisti su povikali: To, care!

. Karađorđevići su, konačno, od Jugoslovena postali Srbi.

. Dok prestolonaslednik nauči srpski, u Srbiji će se govoriti engleski i albanski.

. Nekada smo ginuli za kralja i otadžbinu. Sada umiremo za džabe.

. Ako se gledaju grb i himna, kraljevići smo. Ako se gleda sve drugo, prosjaci smo.

Dragutin Minić