Магла, вино и тиха језа

ВЕЛИКА ХОЧА – Као по команди с неба, магла поклапа Велику Хочу тачно у подне и аустријски војници Кфора, натоварени ранчевима, обложени панцирима и повезани радио везом, полазе у патролу, док их прате мирољубиви хочански керови, као да се надају да ће добити бар парче сувог меса или кекса за ово добровољно партнерство на терену.

Испред кафића "Пасаж" десеторица младића посматрају сцене које се понављају из дана у дан. Позирају свакој новој придошлици с истим, ироничним осмехом, а потом улазе у просторију која се силом прилика назива ноћни клуб, укључују "до даске" старо појачало и слушају нове ствари са естрадне сцене Београда, макар то били Партибрејкерси или жешћи треш народњаци – сасвим им је свеједно – јер, за разлику од осталих делова Србије, где нема енклава, ноћних препада и отмица – овде не важе жанровске поделе на ангажовану и кичерај музику. У Великој Хочи се и Сека Алексић и Марчело сврставају у – "ћирилицу"! 

Док свештеник у Дечанској виници точи чаше рујним вином, а потом уместо здравице поручује: "Овде владају вино, ракија и социјала", млади власник кафића Бојан Накаламић кратко описује живот у варошици: "Овде владају магла, вино и тиха језа". И стари свештеник и млади угоститељ, сваки на свој начин, чувају дух око 700 Срба који преживљавају у некадашњем рају Метохије. То је Велика Хоча, сабласно острво брежуљкастог виногорја окружено Албанцима, удаљено четири километра од Ораховца.

Хочанци су заиста као острвљани у земљи далеко од мора. Окружени су претећим водама и добро знају како да сачувају свој живот. "Конвој од плексигласа" је њихов брод – једина веза са остатком света. Два пута недељно аутобуски саобраћај под пратњом повезује енклаву са Косовском Митровицом, а одатле и са Србијом. 

Ипак, неки од Хочанаца ризикују. Власник кафића Бојан је један од тих играча српског рулета, опасне али изнуђене игре људи окованих невидљивом бодљикавом жицом. Најважније за играче попут Бојана је да њихове машине, аутомобили из доба СФРЈ, никако не "трокирају" у неком од градова над чијим се главним тргом вијори црвено-црна застава.

– Ни слободе, ни пара, ни аутомеханичара, а богами, ни матичара, нема овде у Хочи – каже Бојан, док пази ко ће од двадесетак момака наручити туру пића Соњи, двадесетшестогодишњој службеници Народне канцеларије из Београда. Тим Народне канцеларије посетио је Велику Хочу како би присуствовао свечаном отварању реновираног Дома културе.

Соња је ушла у кафић и суочила се са каваљерима Велике Хоче.

– Направили смо један необичан попис становништва пре неки дан. Рачунали смо и избројали четири слободне девојке – хорски говоре младићи, суочени са "девојачким дефицитом". Бојан је срећник. Своје љубавне бриге пребринуо је пре две године, када је у ликовну колонију – још једно од чуда Велике Хоче, јер, замислите сликарски самит у градићу под сталном претњом – ушетала млада Украјинка. Уместо да се врати кући, остала је у Хочи, као доживотни "талац" младог Србина. Венчали су се у цркви, али Бојан већ годину и по дана чека да спора администрација реши проблем папира његове жене. Иако је Бојан посвећен вери, радо би српско-украјинску романсу у енклави озваничио и пред овоземаљским сведоцима.  

Пошто је Соња схватила да неће издржати 20 тура црног вина, момци Хоче одлучили су да, у њихово име, попије само једну чашу – у име двадесетогодишњака који имају ту несрећу да своје најбоље године проводе у полуратном стању.

– Понекад, кад нас ухвате вино и језа, одемо до албанских кућа, да погледамо светла. И млади Албанци понекад сврате до наших кућа, викну нешто, и врате се – прича момак кога зову Јеж.

Магла се подиже и јасно је зашто је Хочи потребна конзервација и реконструкција како био повратила стари сјај. Ово је место – музеј. Али, попут старе архитектуре, Хочанци пропадају у условима нехумане изолације. Они који не иду никуда, претежно живе од пољопривреде. Апсурдно, с обзиром на то да до 70 одсто своје земље не могу да дођу. Оних преосталих 30 одсто налази се надомак села. Хектари и хектари српске земље остали су изван појаса безбедности. Вино које произведу довољно је за потребе домаћинства, а ако нешто претекне најчешће пропада, јер немају начина да пића изнесу на тржиште. Чувено хочанско вино се, за некадашње појмове, производи у минималним количинама.

Неколико километара од варошице, у добро утврђеној бази Кфора, један војник и један српски дечак намештају антену на телевизору поред војничког шатора. Снаге Уједињених нација на Косову обезбеђују манастир Светих врача Козме и Дамјана у селу Зочиште.

Манастирску цркву минирале су снаге ОВК три месеца после уласка Кфора. Сада у обновљеној српској светињи живи пет монаха. Неколико часова пре нашег доласка, стигла је албанска породица, у потрази за леком за свог тешко оболелог сина. Албанци верују да овај манастир поседује чудотворна дејства.

– Молимо се да и они овде пронађу спас и утеху – каже ми отац Серафим.

Млади искушеник Бошко из Ваљева је први пут крочио на Косово, када је отворио капије некада минираног манастира, да овде, у покрајини апсурда, пронађе свој мир.

--------------------------------------------------------------------------

Богата историја

У историјским изворима Велика Хоча позната је од 12. века, када је Стефан Немања ово место приложио манастиру Хиландар. Немањини потомци су потврђивали дар Хиландару и увећали хочански метох, тако да је у средњем веку Велика Хоча била јак привредни и духовни центар са 24 цркве и два, три манастира. Из тог времена сачувано је осам активних манастира и пет црквишта. Дечанска виница своје виногорје у Великој Хочи има још из времена цара Душана и у њој се данас производи дечанско вино. У хочанске знаменитости спадају и кула Лазара Кујунџића и Спасића кућа, редак примерак очуване градске архитектуре из 19. века. Ораховац и Велика Хоча су градови у којима су отмице Срба почеле пре интервенције НАТО-а.