У четири села 12 душа

Косовска Митровица, Баре– На тромеђи атара Лепосавића, Рашке и Новог Пазара, под самим обронцима планине Рогозне, расули се засеоци села Баре, с тек десетак житеља.

Некада је у четири засеока, смештенас леве и десне стране новонаправљеног, алтернативног пута Лешак–Врачево–Тресава–Баре и Батњик, путакоји се наслања на магистрални правац Нови Пазар– Рашка, живело око четири стотине Срба, у 57 домаћинстава. Сада је у Томовићима, Милићевићима, Шаровом долу и Цветковићима само 12 душа. Некадашња политика иселила је седамдесетих година прошлог века народ из овог лепосавићког села, из забити, којеје силом прилика добило асфалтни пут тек јесенас, када су Срби са севера уз тешку муку оспособилиову деоницу како би се повезали са Србијом.

Од Лепосавића до Бара, по тек окопнелом снегу који се расквасио на асфалту, уз стрмине и кланце, на путу дугом 27 километара, стижемо у заселак Томовићи, где се у само три куће пуши димњак. Теренским возилом не можемо ни до првих, напуштених кућа. Правимо пртине, у сметовима снега, који је ових дана додатно отежао пут.

Некада суТомовићиимали 14 домаћинстава, казује Миљојко Томовић (62), који се још поодавно иселио у Лешак.

–Ено, тамо, где су они борови, ту је граница с Новим Пазаром. Некада се овде живело домаћински, богато, али и тешко. Али, пута није било, па онимлађи, који су и по 30 километара пешачили до школе у Лешку, одоше одавде. Сада овде има свега. И струје,и воде,и пута. Али нема људи– као за себе говори Миљојко.

–Лети сам овде сваке суботе и недеље. Имам неколико кошница пчела, а и добар воћњак. Вуче ме огњиште. Ето, сад би овде могло добро да се живи, али... –сетно говори Миљојко.

Око куће, окућнице, штале, амбари. Све празно.

Долазимо до самих борова, до замишљене „границе“ која лепосавићку општину дели с Новим Пазаром. С висине од око девет стотина метара, на којој се и налазеБаре, пуца поглед на планину Голију, на Панчићев врх на самом Копаонику, с друге стране. Чини се, само мало фали па да се и небо дотакне. Пружа се видиковац окован снегом. Гледамо тамо ка засеоку Цветковићи, које се налази с десне стране алтернативног пута, доле ка Батњику, ка Рашки и Новом Пазару, доскора осматрачницу Кфора.

–Били су ту, неко време, па се повукли. Сада, тек понеким џипом обиђу терен– показује Миљојко.

А до Рашке ови ретки горштаци Бара, који се и упуте, кад их невоља натера, треба да путујудобра три сата– пешице! Не боје се вукова. Овде им само лисице и зечеви пут препрече. И понека срна. А орлови гнездасвијају.

Некада су децаиз села–Јабланице, Трстеника, Грађановића, Јова –долазила у школу у Врачево. Имала је осмолетка својевремено 550 ђака, сада –само 43 основца.

Дозивамо Радомира Томовића, који се пренеку годину вратиоу своју кућу, из Рашке, где му породица живи.

–Већ после овог рата, кад су фирме почеле да пропадају, одлучио сам да дођем у моје Баре. Бавим се сточарством. Гајим овце. Имао сам стотинак, сада мање. То је посао који траје 365 дана, 24 сата. Али, не жалим се. Јесам сам, тек понекад ретки комшија дође. Увече, овако зими, кад рано смркне, да попричамо– говори Радомир, који је тек превалио шесту деценију и који прича да му је жао што „овакве лепоте“, мислећи на новоизграђени пут, није било у његово време.

Улазимо у тор пун оваца и тек ојагњенејагњади.

–Два пута годишње се ојагње моје овце. И, што је реткост, облизне се. Све по двоје. Видите, ово једно јагње је бело, а друго црно. То, колико се ја сећам, није у овомкрајубило.

Идемо даље, захваливши на позиву да попијемо кафу. Правимо пртину у дубоком снегу, остављамо напуштене куће, бунаре са зарђалим чекрцима, којих овде, рекло би се,на сваком метру има. Тако је и село добило име. Веле, имало пуно бара, воде. По неким подацима, први су у Баре дошли Томовићи, однекуд из северне Албаније. Још у 13. веку.

Једва се пробијамо до куће Ковачевића. Брат и сестра, Вукашин и Божана,сами живе. У дотрајалој кући, где из импровизованог оџака, направљеног од сулундара,бије густ дим.

–’Ајте, унутра,да приставим кафу– прилази Божана, ведра и „на око“ здрава женица, којој још у документима стоји да се презива Бачанин. У руци јој мобилни телефон. Само једно име у именику!

–Немамо пара још и та документа да мењам. Била сам удата, тамо у Крагујевац, па то тако и остало. А ја и не знам где би то требало да се иде. А и не умем да се потпишем. Јесам ишла у четворогодишњу, него сам заборавила. Ево, и са овим телефоном ја не умем. Већ, кад нас неко позове. А и то ретко– хитра и окретна Божана навалила да нас угости, док је с Рогозне упекло сунце, ко да је о Ђурђевдану.

Чујемо да је Божана била болесна, имала „неке операције“, па тако сада „мало шта сме да једе“.

Прилази нам Вукашин, који је само две године млађи од сестре. А њему је 54. година.

Изгледа старије. Здравље га добро служи, вели, али, види се, немаштина га убила.

–Примимо ову помоћ. Месечно око шест, седам хиљада. Буде нам, за брашно, оно основно, али не претекне и за моје цигаре. Садим дуван, дао ми семе један рођак из Лешка– загледан, онако сетно у даљину, више као за себе говори овај горштак, док му у устима догорева цигара коју је умотао у новински папир!

А у кући, коју су њихови родитељи саградили,један кревет, телевизор који им је неко поклонио, шпорет „смедеревац“, сто, две хоклице, троножац. Под– од бетона!

Рекоше да им фале људи, разговор. „Јер нас двоје по сто пута исту причу причамо.“ А Вукашин рече да му понестаје и дувана. Дадосмо му паклицу, уз обећање да ћемо му и цигаре некако послати.

За који дан стићи ће им „руска помоћ“. Цигарета у том пакету, знамо– нема.