Шанса за нове инвеститоре

После најновијег "пробоја" Европске уније и на нашу источну границу, нису све чињенице разочаравајуће. Истина је да се нашим грађанима уводе визе за путовање и у Бугарску и Румунију, као и да ћемо се због тога осећати још изолованијим него што смо били до 1. јануара ове године, када су наши суседи постали чланови ЕУ, али је могућно и да ћемо из ове ситуације, на први поглед неповољније, извући неке нове погодности за нас. – У области бизниса отвара се врло велика шанса за Србију да буде атрактивна за све оне инвеститоре који су данас у Румунији и Бугарској, а који ће, нормално – због раста цене радне снаге и повећања трошкова, до којих неминовно доводи улазак у ЕУ (јер "стандарди коштају") – потражити за себе повољније тржиште – тврди Радмила Миливојевић, потпредседник Привредне коморе Србије.

Преко Споразума до повластица

Србија, дакле, треба одмах да почне да прави планове и програме, како би те инвеститоре што пре довела овде. При томе, веома је важно што је наша земља потписница ЦЕФТА, споразума о зони слободне трговине у региону, чији је циљ да се олакшају трговина и инвестиције и земље потписнице припреме за пуноправно чланство у ЕУ.

– Најважније је, ипак, да Србија искористи ову годину и да потпише Споразум о стабилизацији и придруживању, јер би тиме, заједно са Хрватском и Македонијом, имала могућност уласка у тзв. дијагоналну кумулацију порекла робе – наглашава Миливојевић.

Шта то, заправо, значи? Да би наши произвођачи могли да користе одређене повластице за улазак на тржиште ЕУ, по нижим или по нултим царинским стопама, неопходно је да докажу да је производ направљен у Србији и да наведу шта је све искоришћено у његовој производњи. ЕУ, након тога, констатује да је из Србије, рецимо, дошло 30 одсто, из Хрватске оволико, из Македоније онолико процената одређеног производа и закључује да нам је могућно одобрити повољнији извоз.

Помињући "Хенкел" као пример, Миливојевић верује да ће већина инвеститора доћи овде, рачунајући управо на регион у којем су трошкови производње много нижи, а то даље значи да је могућно добити производ који ће на крају уживати преференцијални приступ на тржишту ЕУ.

Занимљиво је да наша саговорница не очекује да ће последице европског "наслањања" по Србију бити богзна какве, наглашавајући да ће Румунија и Бугарска имати више штете због тога: ове две државе су до сада извозиле робу у Србију без царине, убудуће то неће бити тако.

– Сада ће – наглашава Миливојевић – њихови производи постати скупљи овде, јер ће се плаћати царина на њих, а то ће дестимулисати наш увоз из ових земаља.

На питање да ли и ми, ипак, нешто губимо, одговара да све зависи од тога колико њихови производи учествују у производњи неке наше робе. Да су заступљени у знатнијој мери, није баш убеђена. Зато се може очекивати да ће ове земље показати интересовање да размена убудуће јача "кроз неки инвестициони ангажман".

– И даље ћемо извозити у ове земље онако како смо, мање-више, и до сада извозили, али пошто су у ЕУ, по режиму преференцијалних царинских стопа.

Кад је реч о пословању, изгледа, дакле, да ће ове најновије чланице ЕУ део цеха своје европске интеграције платити у економској сарадњи са Србијом. У ширем смислу гледано, штета је, по свему судећи, на нашем тасу.

Како се угледати на комшију

На лествици европске интеграције смо, де факто, "међу последњима у Европи". Сви други, сем Босне и Херцеговине, отишли су испред нас. Дакле, чак и Бугарска и Румунија, за коју се пре шест-седам година сумњало да ће уопште и ући у ЕУ.

Проф. др Слободан Зечевић, директор Центра за Европску унију, сматра да ће ове земље убудуће брже да се развијају: не само због тога што ће добијати знатна средства из ЕУ већ и зато што ће у њима бити много више улагања, поготову у Румунију, која има велики број становника. Према оцени из Канцеларије владе Србије за придруживање ЕУ, пак, оне ће морати да уложе велики напор у реформама, како би могле да апсорбују 41 милијарду евра, колико Унија намерава да им одобри до 2013. године.

Ваља подсетити да су уласком у ЕУ наши суседи оборили европски просек: најсиромашније државе Уније више нису Пољска и Летонија, са 50 односно 48 процената просека ЕУ, већ најновије чланице, Бугарска и Румунија, са 34 односно 33 процента просека, у којима просечна плата износи око 200 евра. Процењено је да им је потребно најмање двадесет година да би достигле остале чланице.

На многим пољима напреднији смо од њих (просечна зарада за новембар прошле године била је овде око 300 евра), па ипак су нас претекле на путу ка Европи. Један неименовани економиста, са којим смо разговарали, ову ситуацију, рецимо, пореди овако: "То је као да је ваш комшија купио нове ципеле и нови ауто, а ви имате старе ципеле и стари ауто, а нећете да се угледате на тог комшију који ради боље од вас".

Други познаваоци европских прилика указују, пак, на то да "ЕУ није клуб богатих већ уређених држава", да пре чланства морају да буду задовољени одређени критеријуми. На овом последњем примеру европског проширења видимо, како подвлачи проф. Зечевић, да је све то могућно урадити ако постоји политичка воља, програм и организација.

Све у свему, најновије европско проширење требало би да на нас делује охрабрујуће.

– Сада ми морамо да променимо стратегију за улазак у ЕУ, како бисмо што пре потписали Споразум о стабилизацији и придруживању – сматра проф. Зечевић – и да настојимо да сустигнемо Хрватску, која сада чека промену европског устава, који ће, вероватно, уследити за три-четири године, па да покушамо да са њом уђемо у Унију.