Изборна узбуна међу републиканцима

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Мит Ромни и Њут Гингрич нису штедели један другог ни прексиноћ у кандидатској дебати на Флориди. Пљуштале су тешке оптужбе у којима је један доказивао да други није подобан да постане ни кандидат, а камоли да је личност која у улози председника може да води нацију. Остала два претендента за председничку номинацију републиканаца, Рик Санторум и Рон Пол, били су у споредним улогама.

У исто време, успон Гингрича после његове победе у Јужној Каролини и предност коју му дају анкете и на Флориди изазивају праву узбуну у редовима републиканске елите, судећи према иступима стратега партије на ТВ мрежама и новинским аналитичарима. Разлог за то је процена да међусобни напади Ромнија и Гингрича обављају у ствари „прљаве послове” за Обаму, и да ће због тога, ко год добије номинацију, у новембру бити лак плен демократа.

Такође, сматра се да ниједан од фаворита није прихватљив за земљу у целини. Ромни не успева да себе „прода” својој дубоко конзервативној партији, која никако да га прихвати као једног од својих. Преовлађујуће уверење је да он није аутентични заступник републиканске идеологије.

Потрага „било ко сем Ромнија” завршила се међутим – на Гингричу, који се сматра још горим решењем. „Ако он добије номинацију, то ће бити катастрофа”, преноси Си-Ен-Ен изјаву једног анонимног републиканског стратега, који указује на чињеницу да су против бившег спикера Представничког дома управо они који га најбоље познају.

„Већина на Капитол хилу и у Вашингтону веома је нервозна због Гингричове кандидатуре”, рекао је на овој ТВ мрежи Рон Бонжан, републикански ветеран. Нервоза није само због уверења да ли ће он добацити до Беле куће, већ и због тога што би могао да допринесе мањој изборности републиканских сенатора и конгресмена.

Откуд овај контраст између очигледног ентузијазма бирача у конзервативној Јужној Каролини која му је дала предност над осталим кандидатима и партијске елите? Од укупно 289 републиканских конгресмена (242 у Представничком дому и 47 у Сенату), Гингрича је подржало само 12, а 64 се декларисало за Ромнија.

Једно од објашњења је да својој оштром реториком против Барака Обаме – њега је у недавном говору упоредио са Микијем Маусом, а чланове његове владе са Шиљама – подилази гневу који према садашњем председнику гаје најокорелији конзервативци.

„Није реч о томе да је Гингрич добар у дебатама”, констатује у анализи у магазину „Њујоркер” Џон Касиди. „Кад каже да артикулише неке најдубље вредности америчког народа, реч ’вредности’ треба заменити са ’предрасуде’ и избацити оно ’неке’, да би се добила суштина Гингрича.”

По овом аутору, већина демократа сматра да ако Гингрич стекне номинацију, „Обама већ сада може да наручи нове завесе за Линколнову спаваћу собу” у Белој кући.

Угледни „Волстрит џорнал”, који држи страну конзервативцима, у јучерашњем уводнику поручује да успон Гингрича у редовима републиканског естаблишмента изазива напад панике, јер не верују у његову „изборност” у новембру. Лист, међутим, препоручује стрпљење, јер ако Ромни не успе да укроти Гингрича, онда ни он нема никаквих изгледа против Обаме.

Ако Гингрич настави да напредује – а преломни у том погледу биће његов резултат идућег уторка на Флориди – онда би, према Си-Ен-Ену, стратези републиканаца могли да изврше притисак на лидере да од донатора затраже да му обуставе подршку. Још се иначе помиње и могућност да би после Флориде у трку могао да ускочи неко трећи, при чему се најчешће помињу Џеб Буш (брат бившег председника Џорџа Буша, бивши гувернер Флориде) и Крис Кристи, гувернер Њу Џерсија.

Гингрич је међутим управо добио нових пет милиона долара од свог главног спонзора, власника ланца казина и хотела Шелдон Аделсона. И он и Ромни су обелоданили своје пореске пријаве, чиме је пре свега Ромни покушао да стави тачку на контроверзу око својих прихода.

Из те пријаве произилази да је 2010. имао приходе од 21,7 милиона долара, а прошле 20, 9 милиона. На то је платио порез по стопи од 13,9 односно 15,4 одсто, знатно нижој од оне по којој су опорезовани годишњи приходи Американаца који живе од својих плата.

Милан Мишић