Два врло тешка долара

Од нашег сталног дописника
ВАШИНГТОН, јануара – Стасале тинејџере обрадовала је овде околност да им је "из чиста мира – скочила цена".
Ћаскајући о преласку Британца Дејвида Бекама из мадридског Реала у лосанђелески фудбалски клуб "Галаксију", добивши 250 милиона долара за петогодишњи ангажман, стигла им је за њих још спектакуларнија вест – да је федерални Представнички дом гласао да се  повећа минимална сатница са 5,15 на 7,25 долара.

Најзад је и власт признала да вредимо више него што смо плаћени – коментарише та младеж која се, по овдашњем обичају, школује уз рад за шта махом зарађује "минималац". Радост је била преурањена.

Нешто касније су чули цео извештај. Повишицу тек треба да продискутују сенатори и да је парафира шеф државе, а ако и прође те тестове, примењиваће се – постепено – у три фазе: 60 дана по ступању новог закона на снагу минимална сатница ће порасти на 5,85 долара, годину дана касније биће 6,55, а тек кад прође још 12 месеци "удариће у нови плафон" од 7,25 долара.

Политичко оклевање

Њихово чекање ипак је много краће од политичког оклевања. Последњи пут је минималац, на националном нивоу, повећан 1997. Отад је практично "замрзнут", као да су му због нечега изречене санкције којима је изопштен из постојаног раста и националног дохотка и цена.

Зар је за најмоћнију земљу света толики проблем да повећа, макар у складу са инфлацијом, минималну надницу, категорију уведену 1938. – тада у износу од 25 центи – под мандатом председника Франклина Рузвелта и његовом "Њу дилу" за излазак земље из велике економске кризе, питају се и сада многи посматрачи. Одговор се нуди рачуницом која, као и обично кад се ради о нижим слојевима, поприма сложеност више математике.

Упрошћено, компликација изгледа овако: раст "минималца" ће показати ванредно велику моћ јер ће "отежати пословање малих предузетника, због чега ће они дићи цене роби широке потрошње, отпустити многе раднике, смањити запошљавање, а свим тим – повећати незапосленост и отежати егзистенцију најсиромашнијег дела друштва". Хоће се рећи – повишица ће више наудити него користити онима којима је намењена.

То је и логика овдашње моћне Трговинске коморе која заступа интересе послодаваца. Један од Си-Ен-Енових водитеља, Лу Добс, описује је као корпорацијску "лобистичку организацију која је две милијарде долара уложила у придобијање конгресмена па и председника и његових чиновника".

Демократска партија која од Нове године има премоћ у Конгресу истиче да је "срамота да милиони Американаца својски раде а и даље живе у сиромаштву". Нови лидер Представничког дома Ненси Пелоси прецизира да  садашњи "минималац" износи 10.712 долара годишње, што је само нешто више од границе сиромаштва – 9.827 долара за једну особу. Процењује се, извештава "Вашингтон пост", да би комплетирани нови минималац био око 15.000 годишње и тако побољшао живот 13 милиона радника, око девет одсто укупне радне снаге, међу којима су 60 одсто жене.

Али два долара (и десет центи) изгледају тешка као ђулад. Теже остварива него милиони које примају појединци или милијарде које списка држава.

Директори компанија у САД најплаћенији су на свету, управо је овде објављено уз податак да у просеку такав шеф у великој фирми заради 11,6 милиона долара годишње, а просечан припадник радничке класе – 28.300. Поједини аналитичари упозоравају, преноси "Кришчен сајенс монитор", да би "растућа неједнакост могла да угрози и социјалну стабилност". 

Удружење "Приоритетни пројекти" подсетило је нацију и на огромне трошкове рата у Ираку, који су се приближили суми од 400 милијарди долара, баш пред овонедељни говор председника Џорџа Буша о "новом приступу" том бојишту. За те паре, наводи се, могло је да се запосли шест милиона учитеља, или изгради 700 нових школа у свим савезним државама – или да се сви возачи бесплатно снабдевају горивом годину дана.

Платежни изузетак

Штошта може на велико, али са она два долара повишице за сиромашке ствари иду – врло тешко. Као да су мали бројеви, мали послови – сметња великим рачунима. Милиони имиграната печалбара, иначе, раде "на црно" и за осетно мању надницу од прописаног минимума.

Не трпећи одуговлачење федералних власти, 28 од 50 савезних држава, као и престонични Вашингтон, повисили су минималну сатницу изнад "замрзнутог" националног нивоа. Испод је остао једино Канзас са свега 2,65 долара на сат.

У месту Ачисон, на граници с Мисуријем, Џек Бауер је платежни изузетак. Запосленима у својој продавници даје – знатно веће "минималце" него тамошњи послодавци.

У његовој радњи свака стварчица кошта само један долар, па ипак сатницу плаћа два и по долара више од комшија који промећу крупнији капитал. Као да њему посао боље иде него држави, која као глобални "максималац" већ целу деценију "нема снаге" да подигне локални "минималац".