(Не)моћ новинара

Пановизија, локална вршачка телевизија натерала je велико предузеће да прекине производњу док не инсталира филтере који би спречили даље тровање суграђана. Који новинар овакву причу не би пожелео себи. Али, чему би се више радовао: што је  учинио нешто добро за људе са којима живи или што је показао моћ. И да ли би се упитао зашто је фабрика која је и раније знала да трује суграђане сада одлучила да то више не чини. Због моћи новинара? Па онда Панчево не би личило на гасну комору под тмурним небом. Због пробуђене савести? Зато што је ионако била планирана преправка уређаја?

Извесно је да се новинар Пановизије у свом послу послужио Законом о слободном приступу информацијама и Родољубом Шабићем, повереником за информације. Они су били "батина" у његовим рукама, или боље речено у рукама грађана Вршца  укључујући и раднике фабрике.

Али, та "батина" често је лакша од комарца. Шабић наводи парадоксалан случај.  Иницијатива младих за људска права је од БИА тражила да саопшти број прислушкиваних људи. "Решењем сам пре више од године наложио да БИА саопшти тај податак.  Објављивање простог, сумарног статистичког податка о укупном броју прислушкиваних не може угрозити никакав легитиман интерес БИА. Она бројку није саопштила  иако је у међувремену и Врховни суд одбацио њену тужбу. Више месеци касније у Црној Гори невладина организација МАНС је тражила исти податак и у спору са њиховом безбедносном агенцијом АНБ позвала и на одлуку српског повереника. И моја одлука је постала ,међународни преседан‘ а да није извршена у домаћој земљи, пошто је у међувремену Управни суд Црне Горе учинио јавним тражене податке о броју прислушкиваних и праћених лица", каже Шабић и тврди да је у Црној Гори захтев МАНС имао подршку новинара и медија.

Црногорски случај је класичан пример заједничког рада  јавности и медија. О тој вези новинар – јавност Ружа Ћирковић, новинарка НИН-а  – за коју постоје две врсте утицаја, на власт и на јавно мњење, каже: "Лично више волим утицај на власт, јер новинари треба да буду трансмисија од јавног мњења до власти, а не обрнуто. Новинари треба да дају сигнале власти шта треба да ради. Јер, новинари који су у служби власти немају углед или га имају кратко и од тога имају бенефиције".

Трансмисија је, међутим, врло компликована. Јер, оно што јавно мњење зна, највише зна из медија, од новинара.  Др Јованка Матић, истраживач у Институту друштвених наука, каже да се велики утицај објашњава тиме "што смо окупирани медијима и све што знамо је посредовано њима. На пример, о Ратку Младићу веома мали број грађана има непосредна сазнања. Сва долазе преко медија и тако формирамо слику и то не само о њему него и друге које се односе на Хашки трибунал  или ратне злочине. Медији осмишљавају стварност, а ми као публика то можемо да прихватимо или да одбијемо".

Виде  ли новинари стварну стварност, да ли знају да тачно прикажу чињенице, да открију све оно што други желе да сакрију? Милан Милошевић, новинар "Времена" каже: "Код нас се крше скоро сва правила новинарства. На основу истраживања види се да је ова професија у превирању између формула ратне пропаганде и ,држи и бежи‘. Професија још није на путу оздрављења. Многе редакције су у тешком положају, као и многи млади новинари који раде хонорарно и за мали новац. Новинар мора да буде херој да би нормално радио. Ако покрену важне теме од тога се направи манипулација, односно кампања оркестрирана на другом месту".

Није тешко набројати оне који лако могу да изманипулишу новинарско откриће, да га "закопају" оркестрираном кампањом: политичари, тајкуни, челници јавних предузећа, припадници јавних и тајних полиција... једном речју власт. И ту настаје један велики проблем. Јованка Матић каже: "Норме новинарске професије налажу да се говори о ономе што говори владајућа група. То су идеје које се промовишу као општи интерес". Једним својим делом новинарство је осуђено да буде трансмисија власти ма колико му та улога била мрска.

У чињеници да код нас нема јавности, Родољуб Шабић види још један разлог за мању моћ новинара. "Ми још немамо јавност као чврст, рационалан, на демократском вредносном систему заснован скуп ставова који представља моћан коректив у односу на непожељне појаве и понашање. Ми имамо само оно што зовемо јавним мњењем, што подсећа на јавност, али није, јер представља пре свега на емоцијама засновану колективну реакцију на одређене ствари. Када постоји јавност извештавање медија на тему која говори о неспособности, злоупотребама или корупцији, као вероватан ефекат имаће смењивање или одговорност одговорних, а  када постоји јавно мњење вероватни ефекат ће бити само још једна афера или скандал. Ово друго нам се евидентно веома често дешава", каже Шабић.

Политичари никако неће пропустити прилику да кажу како их "уби" прејака или неодмеране новинарска реч. Можда је то последица чињенице о којој говори Ружа Ћирковић: "Медији су судили и пресуђивали, што ја не одобравам, али када полиција и правосуђе не раде добро онда медији а нарочито таблоиди преузимају те функције".