Јелена из Санта Феа
Усамљена, далеко од старог краја, у градићу Санта Фе на рубу пустиње у Новом Мексику, своје позне пензионерске дане у државном геријатријском центру проводи Јелена Штиха, рођена Стојаковић, живахна старица у 103. години, незванично најстарија Српкиња у Америци. Иако је непристојно говорити о годинама дама, повод за то је недавно откриће дописника нашег листа о једној другој жени, Јелки Јанковић, такође "наше горе листу", која је лане у Вашингтону напунила тачно сто година, кандидујући се за најстарију Српкињу преко океана. Ненадано откриће "Политике" то је демантовало.
Најдуговечнија српска дама у Америци, а рођена у Србији у Петровцу на Млави, и даље је солидног здравља, сазнајемо поред осталих детаља од њене кумице, госпође Марице Поповић из Београда, коју је Јелена крстила далеке 1936. године. Прошлог пролећа њена унука посетила је са својим супругом куму Јелену у Санта Феу, а као успомена остала је и фотографија коју објављујемо, својеврсно сведочанство о крепкости ове 103-годишње старице.
Сећање на "Три шешира"
– Кума Јелена је удовица једног од наших најпознатијих и најцењенијих уметника преко океана – Владана Штихе, Србина чешког порекла.
Обичавао је да се представља: "Ја сам Србин из Скадарлије!" Он и Јелена живели су у згради одмах иза "Три шешира". Та кућица од набоја срушена је крајем осамдесетих, подигнута је друга од цигала у којој је једна од елитних сала и данас најпознатије боемске београдске кафане. Средином последње деценије прошлог века у спомен на Владана на овој згради је постављена спомен-плоча која сведочи: "У овој кући се родио, живео и стварао Владан Ј. Штиха 1908–1992. српски сликар и родољуб". Плоча је постављена у присуству куме Јелене након смрти познатог сликара – веле Марица и њен супруг Александар Поповић, који одржавају присне контакте са кумовима. Исте године када је срушена кућа Штихиних у Скадарлији сликар је отворио своју галерију у Санта Феу.
Јелена и Владан напустили су отаџбину 1943. године, пошавши у сусрет савезницима са жељом да се домогну Америке. Пребукиране емигрантске листе коригују њихове планове, после рата путују по Европи, усељавају се у Аргентину, 1958. године селе се у Сао Пауло и Баију, а након прве врло успешне калифорнијске изложбе Штихе се досељавају у Лос Анђелес. Велика бука и загађеност ваздуха учинили су да прихвате позив и населе се у Санта Феу, где ће провести читав живот. Сликар Владан Штиха, на чијим делима је овековечен читав његов живот и уметничке преокупације, од гаучоса и пампаса у Аргентини, до Индијанаца у Новом Мексику, цењен и поштован у средини у којој је стварао, умро је 1992. године да би се први пут вратио Београду и скадарлијској калдрми када је његова урна похрањена на Новом гробљу.
Иза њега је у кући остало око 200 слика, од којих је део требало да буде пресељен као оставштина у Народни музеј у Београду. Тада већ у 87. години Јелена је успела да, упркос ембаргу, добави четири његове слике са индијанским мотивима и заједно са хиљаду долара поклони их националној уметничкој галерији. Остало је забележено да је спремила да поклони 12 уметничких остварења свога супруга, али јој тада то није пошло за руком. Поклон би био већи и вреднији да је у тој жени било и више снаге. Истовремено, према његовом завету, у САД је приредила продајну изложбу, а сав приход поклонила болници у Даласу. За три сата колико је трајала изложба прикупљено је 200.000 долара.
Дружење са Бушом и Реганом
Подаци говоре да је између 2.500 и 3.000 његових слика расуто по свету, а појединачно су достизале цену и од по 80.000 долара. Једно платно је изложено на почасном месту у Смитсонијан институту у Вашингтону, град Санта Фе га је прогласио за почасног грађанина, студенти из свих крајева Америке упињали су се да проведу неколико недеља у његовој сликарској школи, пријатељевао је са Реганом и Бушом Старијим...
– Била сам поносна што је као Србин у избеглиштву доживео такву славу и почаст. Све је то заслужио својим радом, а био је неуморан радећи и по шеснаест сати дневно – рекла је за новине пре више од деценије Јелена Штиха, најављујући велику и лепу монографију о делу свог супруга "ако ме снага не изда и Бог ми помогне".
– Имала је обичај да каже како су јој све адвокати узели. Да би регулисала статус имовине, већину од слика из Штихине заоставштине морала је да распрода – вели Поповић.
Упркос чињеници да се Јелена први пут обрела поново у Србији тек након пола века, а да Владан то није ни доживео, љубав према отаџбини није копнила. После смрти супруга Штихина удовица, уз помоћ даље родбине која се према казивањима њених кумова изненада појавила, одлучује да се пресели и живи у Београду. У пространој и лепој кући коју је купила рођацима добила је своју гарсоњеру у којој је, рекло би се не баш задовољна, једно време живела са своје две љубимице – мачке. Са рођацима и новим домом није ишло, спаковала се и вратила у Санта Фе.
Рођацима је остала имовина, Србији четири дариване слике, кумовима Поповићима успомена на кратка, али садржајна дружења после толико година, а Јелени Штихи – самоћа, далеко у туђем свету.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


