Не мора увек у пет

Једна приповетка из Кине говори о кинеском цару Шен-мингу који је пио само кувану воду. Године 2737. п.н.е. наводно су гранчице са једног грма у врту палате пале у лонац где се кувала вода и обојиле је у златносмеђу боју. Шен-минг је установио да је вода попримила изврсну арому. Грмље чајевца спомиње се у старом кинеском спису "Пент-сао" 2500. године п.н.е.

Чај постаје омиљени напитак у Кини па је већ 783. године н.е. узгој чаја проглашен државним монополом и уведен је порез на гајење, продају и извоз чаја. Око осам векова трајала је "примитивна фаза" уживања чаја. Не зна се тачно да ли се чај прво само жвакао или пушио, или пак додавао јелима као зачин.

Зна се да се чај прво пио пржен, стуцан у авану и тада скуван са пиринчем уз додатак соли, цимета, црног лука или млека.

Касније се употребљава "тучени чај" (лишће осушеног чаја самлевено у фини прах) који се убацивао у врелу воду као што то ми данас чинимо. У VIII веку наше ере Лу Ву (или Лу Јун) песник из раздобља династије Танг, написао је дело "Ча чинг" (Свето писмо чаја) у којем је формулисан кодекс чаја.

Из Кине се култивисање грма чаја раширило на Јапан, који чај упознаје у VIII веку н.е. и убрзо постаје национално пиће, а припремање чаја поприма облик култа. Јапанци кажу за човека који не ужива у овом ароматичном напитку да је "човек без чаја у себи" - што значи да је човек без осећаја и духа.

Арапи су за чај сазнали у IX веку, а први запис о чају из 1285. године у Европи везан је за име Марка Пола, мада се Европа упознаје са чајем тек у доба великих путовања и географских откриће из записа путописца Рамусија у 16. веку.

Године 1610. незнатна количина чаја први пут стиже у Европу, у Холандију, а око 1650. године упознају га Енглези. До половине 17. века, чај је врло редак и скуп, те је у то време првенствено хваљен као лек.

Кад је чај морским путем дошао до Европе, истовремено су приспели и први каравани чаја из Кине у Русију, а одатле је тај чај отпреман у друге земље. Обичај да се чај пије из високих чаша с металним сталком потиче из Русије, а месингани или сребрни самовар данас има свако њихово домаћинство.

У Америку су чај увезли Холанђани (1650. стиже у Њујорк). Оно што се догодило у Бостону ушло је у светску историју и тај је догађај назван Boston Tea Party (Бостонска чајанка). Северна Америка је у то време била енглеска колонија.

Посебном одредбом Енглеска је повисила порез на чај који се извози у крунске колоније. Кад су 1773. године стигла три британска брода са чајем у Бостон, неколико грађана преобучених у Индијанце избацило је цео товар у море. Тиме је заправо почео амерички рат за независност.

Прича о чају је дуга, стара већ пет хиљада година и пуна је занимљивости. Времена су се променила, али оданост чају још траје. Чај у пет по подне (Five o’clock tea) постао је појам не само у британском начину живота. Велика Британија је највећи потрошач са 4.5 кг чаја по становнику. Један шаљивџија је рекао: "Енглези верују у Бога само недељом, а у свој чај свакодневно!"

Аустралијанци троше око три килограма, Канађани 1,5 килограм по становнику годишње, Холанђани 700 грама а Американци 300 грама чаја.

Дакле од светске производње чаја Енглези троше 24 одсто, затим следи Индија са 16 одсто, па Кина и Јапан.