Срећно започето дело

Као што је почетак Првог српског устанка, на Сретење 15. фебруара 1804. године, значио почетак уздизања нововековне српске државе, тако је опсада Београда, која је убрзо отпочела и успешно завршена његовим освојењем крајем 1806. односно почетком 1807. године, значила враћање овог града у матични цивилизацијски круг и у функцију српског стоног града. Освојење Београда 1806-1807. готово две године после почетка Првог српског устанка, највећа је прекретница у нововековној српској историји по свом позитивном значају, по својим дометима, по својим последицама – упркос привременом поразу 1813. године.

Догађаји који су уследили после успешно завршеног Другог српског устанка 1815. године, нарочито у раздобљу од 1818 до 1839, у време када је Крагујевац био престони град вазалне кнежевине Србије и када је поступно освајана и учвршћивана власт у кнез-Милошевој Србији, као да су бацили сенку на девет година постојања државе Првог српског устанка, државе са свим атрибутима. Отуда и продор око 25.000 устаника, под врховним заповедништвом вожда Карађорђа, подељених у четири групе које су предводили Милоје Петровић Трнавац, кнез Сима Марковић, војвода Васа Чарапић и Вуле Илић Коларац, кроз све четири чврсто брањене капије Београда у децембру 1806. није био само јуначки чин једне војничке формације већ и историјски чин успостављања пуног државног легитимитета.

Четири следеће године, од 1808. до 1812, биле су пресудне за формирање најважнијих управних, судских, просветних и других установа. Од 1811. делују и прва попечитељства, у ствари ресорна министарства, како би се то данас рекло, међу којима је, као једно од врло важних, било и Попечитељство просвешченија, чији први попечитељ, истина закратко, од јануара до марта, постаје Доситеј Обрадовић.

Могло би се рећи да су учинци баш на просветном пољу за то кратко време од неколико година били и најзначајнији. Доситеј Обрадовић је већ 1808. постао директор свих школа у Србији, а непосредно по свом доласку у Србију, крајем 1807, издејствовао је наређење управним старешинама по нахијама да нарочиту пажњу поклоне школама и васпитању деце. Резултат је био да је у 14 вароши српских тога времена било школа: у Смедереву, Шапцу, Крагујевцу, Ваљеву, итд. "За двадесет година Милошеве мирне владавине није отворено ни онолико школа колико их је било за време Првог српског устанка", пише Живојин С. Ђорђевић.

Један догађај у 1808. години, ипак, има историјски значај. Било је то отварање Велике школе 1. септембра те године. Познато је да је њен оснивач и први професор био Иван Југовић, рођен у Сомбору 1773, уписан у књиге рођених као Јован Савић, Србин из Војводине који је већ крајем 1805. прешао у Србију и у Смедереву био писар Совјета, а од 1807, после смрти Боже Грујовића, и његов секретар. С обзиром на то да је својом познатом беседом Велику школу отворио Доситеј Обрадовић, често се о овој установи говори као о Доситејевој, при чему се, такође, често заборавља и на Карађорђеву беседу, који је, између осталог, рекао: "Видите, ми имамо довољно мишица за одбрану Србије, али немамо довољно вештих људи за управљање. Да ми знамо државу водити онако како знамо водити војску другачије бисмо сада стајали. Учите се ви, дакле, да наставите наше срећно започето дело. У вама је сва наша надежда са те стране".

Ко су били водећи људи Србије који су стали уз Карађорђа 1804. и градили државу Првог српског устанка? Немачки историчар Ханс-Михаел Мидлих пише: "Срби су још пре појаве јаничара у земљи 1801. живели у својим самоуправним кнежинама под бираним, наследним кнезовима, који су кнезовали делимично 30 и више година потпуно поштовани и акцептовани од житеља њиховог подручја". Кнез је, додаје овај историчар, као и сваки од "виђенијих" људи, морао да буде: 1. домородан, 2. угледан, 3. частан, 4. паметан, 5. имућан и 6. речит. Такви су били кнезови из породица Ненадовића, Чарапића, Марковића и других.

Тако је, уз учене људе који су долазили из Војводине или с других страна, попут Д. Обрадовића, И. Југовића и многих, многих других, друштвену и политичку елиту, да употребимо тај израз, државе Првог српског устанка сачињавао круг угледних људи из Србије, дотадашњих кнезова који су заузимали високе положаје у хијерархији новоустановљеног поретка у Србији. Било је исувише кратко време да се тај поредак устали, а поредак који се успоставио после 1815, по принципу наше искључивости није био спреман да очува прави континуитет устаничке Србије у две фазе збацивања јарма турске владавине.

Данас, две стотине година од тог значајног датума уласка Срба у Београд, у његовој симболичкој димензији која га повезује са историјом, у називима појединих улица, сачувана су и имена неких устаничких јунака. Постоје само три улице које постојано, од њиховог именовања 1872, носе имена познатих устаника: Васина, Узун Миркова и Кондина. Занимљиво је, међутим, да приликом првог именовања београдских улица, 1848, када је попечитељ внутрених дела био Илија М. Гарашанин, а за време владе Александра Карађорђевића, није прошао предлог да једна улица носи име Карађорђа. Данашња Карађорђева улица добила је тај назив тек 1906. године, дакле после мајског преврата 1903. Још је интересантније да је данашња Улица кнеза Симе Марковића тај назив добила тек 1948. године. У сваком случају, без Милоја Петровића Трнавца, кнеза Симе Марковића, војводе Васе Чарапића и Вулета Илића Коларца не би било ни данашњег Београда.

--------------------------------------------------------------------------

Изложба

У просторијама Библиотеке града у Змај-Јовиној отворена је изложба књига, мапа и портрета 19. века, која ће посетиоцима оживети изглед Београда крајем 18. и почетком 19. века. Посвећена је двестотој годишњици освојења Београда, приредило ју је Одељење старе и ретке књиге и књиге о Београду Библиотеке града, а говори о томе како су изгледали устаници, ко је први објавио вест о борбама у Србији, ко је сведочио о овим догађајима, ко је о њима певао… Аутори изложбе, која ће бити отворена до 19. јануара, јесу Љубица М. Ћоровић, Никола Перишић и Лидија Тонтић.