Истине и лажи

Happy family је на први поглед тематски заводљива изложба која, као својеврсно путовање кроз време, тачније 20. век, проблематизује вечну тему као што је породична срећа. Све је у процесу промена – актери, костими, амбијент, контекст, стил живота, критеријуми, стандарди –али наш идеал о срећној породици (и потомству) и њеним фундаменталним начелима још није превазиђен; релативизује га, као сваки врхунски идеал, осећање недостижности. Школовани костимограф Дејана Вучићевић (дипломирала на Факултету примењених уметности 1992) током 90-их година прошлог века стекла је професионално искуство у области дизајна високе моде, аутор је костима за два филма, позоришне представе, а већ неколико година креира ТВ рекламе. Ауторкина потреба да у визуелној уметности концептуализује одређени проблем свакако је охрабрена претходним деловањем у различитим областима примењених уметности.

Слојевит пројекат Happy family резултат је двогодишњег истраживања Дејане Вучићевић и одвијао се у два основна сегмента. Наиме, студију грађанског костима 20. века пратило је носталгично читање породичних фотографија на којима су, по моделу блиском виртуелним просторима среће, актери пожељно насмешени, а ови извештачени и типски осмеси репродукују срећне парове са насловница женских магазина. Рад Happy family Дејана Вучићевић је ауторизовала до детаља експонирајући се у улогама сценаристе, сценографа, костимографа, кореографа, организатора и режисера. За репрезентацију свог концепта изабрала је фотографију која као медиј документује ситуацију и залеђени артифицијелни аранжман кадра. Ова уметничко-историјска и сентиментална реконструкција времена, са етичко-естетичким слојевима, хронолошки је решена у десет фотографија великог формата где свака фотографија одговара карактеру одређене декаде 20. века. Троје глумаца, актери срећне грађанске породице, својим костимима, фризуром, амбијентом, детаљима и кореографијом јасно илуструју своју заробљеност у времену и његовим општим местима. Та општа места су читљива као амбијент стана, породични кутак у којем су одрастале генерације некадашње државе СФРЈ. Подвојени светови одраслих и деце представљају кључни део овог уметничког концепта јер, за разлику од мушкарца и жене, који су прерушени и симулирају (заједничку) срећу, девојчица са лутком у овим кадровима има упадљиво озбиљан израз лица. Залеђени призор у кадру фото-аранжмана фокусира моћ документа, драматургију и режију која подвлачи сентименталност и бизарне детаље како би опоменула и релативизовала нашу идеју о граничним линијама између истине и лажи, могућег и немогућег, персоналног и општег. Подсетисмо се одличног енглеског филма "Истине и лажи".

Поред тога што је овај рад послужио Дејани Вучићевић као полигон за истраживање костима епохе, он је на један провокативан и само/ироничан начин поентирао друштвени и цивилизацијски код у феномену личне и/или породичне среће са идејом да је, као и за све друге креативне аспекте, решење у индивидуалним истраживањима.