Аплауз беседницима

„Заврши и пали“, парола је данашњих студената Србије који свим силама покушавају да се домогну дипломе, да би је као карту уновчили да оду из земље у иностранство. Што даље – то боље. Животна им је жеља да и у њих прстом упери „чикица у плавом фраку са златним звездицама“, а „врх врхова“ би било, кажу, да их у реду за чекирање карте у једном правцу прозове „брадати чича с цилиндром дизајнираним од америчке заставе“. Због чега? Много тога. Рецимо, беже од судбине бројних младих талената који овде глуваре без посла или, напросто, исход благородне будућности у рођеној земљи виде кроз судбину оних који су зарад исте прво морали да отпутују.

Неплодно тле за златни пелцер шириће се, кажу млади, док год не раздвајамо жито од кукоља и не бавимо се дубоко укорењеним системом. До тада, они који остају овде, могу бар гласно да искажу став о образовању, науци, друштвеним односима, историји наше земље, различитости, шансама, прошлости и данашњици, као што то већ 18 година раде студенти Правног факултета у Београду, на све популарнијем надметању у беседништву.

Говоре гласно о свему и шире критички став. Ове године, на Савиндан, њих 14 борило се искључиво мудрим речима, колико за титулу апсолутног победника такмичења, толико и за шансу да јавно, пред колегама, професорима, утицајним јавним личностима, новинарима и телевизијским камерама кажу шта мисле.

Њихова горчина у тим годинама језиво је испреплетана челичном вољом и неисцрпном жељом за променом. Алегоријама, метафорама, врцавим шалама, сатима су држали пажњу у пуној чувеној „Петици“ Правног факултета. Иза говора достојних академика, криле су се једноставне истине, од опште коју је у једној реченици изговорила такмичарка Јована Ковачевић: „Није мудар онај који разликује добро од зла, већ који зна да одабере мање од два зла, а срећан је онај који живи у земљи где постоји мање зло“ – до ситнијих који је чине.

О ситнијим накарадностима, а ништа мање битним изјаснио се Александар Антонић паролом „Није мудар човек“ коју је овако објаснио:

– Неко се плаши власти, неко опозиције. Они који имају младу жену, свакога се плаше. Ја, ја се плашим инсеката, свуда се завлаче... Једине бубе које поштујем су „Битлси“ и „Фолксваген“... А неки воле бубе. Ето, моја колегиница стигла до Компанијског права, јер на сваком испиту изводи популарну представу „Буба у уху“. Полаже на „бубицу“ без пардона... Није мудар човек: да ли да са „бубицом“ у ушима узмемо диплому па да нас све запосли кум, или... Шта ће нам знање? Али ја то не могу. Не могу. Плашим се „бубице“ у уху. Плашим се незнања. Ваљда ће се некада ово показати исправим... А до тада бубе... бубе, нека се губе“.

Није се говорило само о образовању. Громке аплаузе и покличе добила је и Душица Јосиповић чим је изговорила речи Николе Пашића: „Народе, не бој се! Добро бити неће“.

На јунаштво је позивао и Никола Петровић бодрећи публику:

– Неке се победе добијају на јуриш. А исто тако, Србија има довољно становништва за још један...

Осврнуо се и на модерног српског политичара који није изневерио дух предака тврдећи да се само мода мења а историја понавља, цитатом из серије „Црни Груја“ којим се народ позива у рат: „Браћо Срби, сад идемо у рат да се бијете. Неки ћете да погинете, а неки ћемо и да се вратимо“.

Али да има и „лепих“ ствари, огласио је факултет. Поносно је обавестио студенте да ће ускоро објавити књигу која ће потући све рекорде. Драматичну исповест вечитог студента над студентима, преточену у дело „Деценија прође, а испит никада“.

Врцавост је похваљена смехом, а онда се зачуло незаобилазно – Анђелина Џоли, према којој, закључено је једногласно, сви мушки деле одређену слабост. Расправљали су на Правном како би јој показали какви су овде мушкарци. Најкреативнији предлог је био да се у поруци преточе наше популарне рекламе.

Прво би у кадар ушла песница из рекламе битка за бебе, али у друкчијој конотацији. Потом би мушкарац тукао девојку држећи флашу воде „књаз Милош“, под паролом „Ништа без књаза“. Онда би улетео други младић и тукао је још јаче држећи флашу „лав“ пива. Парола би гласила „Или јеси или ниси“. Укључили би се и симпатични младићи да туку девојку чувајући флаше „јелен“ пива високо изнад главе да их не повреде. Парола „Мушкарци знају зашто“. Реклама би се завршила крупним кадром лица истучене девојке прекривеног модрицама. Поруку би покрио слоган рекламе „Можда је рођена с тим“.

Бурним смехом публика је одговорила да схвата поенту, а потом је наратор високо подигао транспарент на коме је писало „Чему се смејете“?