Хусо на минус 36 стиже са гвозденим атом

Сјеница – Бруји машина, стиже слобода… Тим речима су јуче мештани села Фијуља на Пештерској висоравни описали коначно пробијање снежне блокаде пута који одатле води према Сјеници и даље, како кажу, „у свијет“. Тек је радости било када се на првом „ћувику“, наспрам села, машина и појавила. Реч је о такозваној аутоматској утоварној лопати, популарно званој „улти“, којом је управљао Хусеин Машовић из Сјенице. Чекали су га, јер њему у сусрет нису могли. „За стотину метара треба нам најмање сат да прогазимо пртину“, објаснио нам је Негослав Вујовић.

– Ето, од Божића никуда нисмо ишли, само до штала и до дрвљаника. Свега смо имали, брашна и других намирница, али је најтеже било што је некима понестало лекова, а у целом селу завладала је несташица дувана. Ја сам страстан пушач и верујете последње дане ове блокаде сам, тако рећи, преспавао. Кад сам будан, без цигарета не могу ни трен, а немам – жали се Вујовић.

А, када је Машовић са машином стигао у центар села, дочекан је као најрођенији. „Не бисмо се тако”, објашњавају нам, „вала ни цару обрадовали”.

– Јесте, свуда ме дочекују, нарочито ове зиме. То вам је као да долазим на славу. Излазе из кућа, нуде пиће, зову на ручак, а ја бих да посао што пре урадим па онда, обично увече, седнемо да се окрепимо и провеселимо – каже Хусеин Машовић, кога сви знају по надимку Хусо.

Он, иначе, три деценије, најчешће са „ултом“, ради на чишћењу сеоских путева на Пештери. Најпре је то обављао као радник државног предузећа „Шумарство“, а последњих пет година, после давања у закуп те фирме, као радник приватног предузећа „Дивља река“. Ове зиме не стаје, ради од јутра до мрака, ево већ двадесет дана.

– Верујте да овако никада није било. Без претеривања, сада сам мерио, прошао сам кроз намет висок седам метара, машином идем као кроз тунел. Није то ни лако, ни једноставно, чак је и опасно. Знате, сеоски путеви су узани, а нису ни обележени, па машином газим као по тмуши, не знаш да ли је испод снега пут или ивица пута са које лако могу у провалију са машином тежине око 25 тона. Тако, много је лакше када преко лета радим на поправци или градњи путева него на чишћењу.

Мештани нас подсећају да напишемо како су ових дана јунаци на Пештери сви булдожеристи, возачи „улта“, „скипова“, „грејдера“…

Стога ни Хусо не заборавља да помене и свог помоћника, младића Кама Муминовића, који је одскора почео да ради, и, жали га Хусо, „што су му баш на почетку запали ови снегови, ово што је у послу најгоре“.

Хусеин нам, онда, набраја колико је за ових двадесетак дана било хитних интервенција, радило се и ноћу, под светлима, само да би се стигло до болесника, најчешће деце и стараца.

Тако Хусеин Машовић још данас ће чистити снег по сокацима у самом селу, а онда одлази на другу релацију. За њим ће, упркос минусу и до тридесетог подеока, многи мештани, тракторима, теренским возилима па и аутомобилима. Иду до Сјенице, зарад набавке намирница, дувана, лекова…а и да, како у шали кажу, „виде напокон шта се и по чаршији ради…”.