Зар је то све што је остало

Било је занимљиво гледати нову министарку спољних послова Хрватске Весну Пусић како је ноћ уочи референдума образлагала грађанима Хрватске због чега је неопходно да потврде улазак Хрватске у Европску унију.

Наиме, била је свесна да било какви позиви на „велики европски пројекат” и идеје о солидарности међу народима на континенту, не би наишли на прихватање не само у Хрватској или било где другде, већ се одлучила за неке доста приземније аргументе који стварају непосредан егзистенцијалан страх. Конкретно, речено је да уколико Хрватска случајно каже „не” на референдуму онда ће доћи до пада кредитног рејтинга земље и онда држава неће моћи да отплаћује свој већ ионако огроман спољни дуг и онда наравно – неће бити пара за пензије.

Без Европе нема пензија?! Нема приче о идејама Жана Монеа и Робера Шумана, великом цивилизацијском достигнућу, чак ни о економском развоју повезаним са чланством у ЕУ? Само пензије? Што би рекао Дино Мерлин: „Зар је то све што је остало?” Плашење пензионера је некако уобичајена ствар на изборима у региону, јер они представљају бираче који дисциплиновано гласају а при том су и нажалост најбројнији јер су нам друштва остарела. Ипак, избори су једно а ЕУ, која је до сада представљала идеју млађих генерација, нешто сасвим друго.

Од представе о обећаном рају, ЕУ је прерасла у појас за спасавање. Рационално гледано, то може и да се оправда, али неће ниједном политичару такав појас за спасавање донети ни превише аплауза нити гласова.

У Народној скупштини је недавно одржано јавно слушање о европским интеграцијама уз учешће председнице скупштине, директорке Канцеларије за европске интеграције, амбасадора ЕУ у Србији и наравно наших народних посланика.

Главни утисак је да је једини који је говорио афирмативно о ЕУ, али тако да заиста верује у то што прича, био амбасадор Дежер; председница скупштине је читала говор, који су припремили њени саветници са цитатима неких прастарих Черчилових досетки, а гђа Милица Делевић је покушавала да понуди аргументе у прилог европских интеграција, али они нису довели до тога да се било ко од посланика из владајуће коалиције јави за реч. Некако је све деловало безвољно, без страсти и као по неком морању. У таквој атмосфери делује надреално када се сматра успехом повећање подршке грађана са 47 на 51 одсто, а пре годину дана је била 67 одсто. Тешко да ће иједан озбиљни политичар базирати евентуалну промену своје политике на основу тако скромне промене мњења која тек да представља нешто више од статистичке грешке.

Имајући у виду да је овај месец фебруар кључан у погледу тога да ли ће Србија добити статус кандидата, став грађана у том погледу не ствара превелику мотивацију председнику Тадићу да све карте стави на кандидатуру за изборе у мају.

Међутим, чак и уколико се сви сложимо да кандидатура не доноси нове гласове, то не значи да њен изостанак неће однети многе гласове који се сада сматрају сигурним. Зато, без обзира на то што је кандидатура економски потпуно небитна, осим можда у погледу кредитног рејтинга (али не бих дувао ни у ту трубу превише), ипак, постоји довољно разлога да се учини оно што је могуће да би се она осигурала.

Нарочито стога што су сада сви свесни да и Немачка и све друге земље знају да би још једно „не” кандидатури смањило примамљивост европске шаргарепе у Србији, што би отежало политику условљавања и тиме би Косово ко зна када добило уговорне односе са ЕУ. А Косово је ипак оно што је сада приоритет; када се у Бриселу помене Србија не мисли се на јавне набавке, правосуђе или конкуренцију – само слике барикада искрсавају пред очима.

А шта је уопште могуће да Београд учини зарад кандидатуре? Постоје најмање три услова за то: договор о регионалном представљању Косова (чудна тема за „технички” дијалог), уклањање барикада (слобода кретања за Еулекс) и пуна примена досадашњих споразума мада није немогуће да се листа прошири после евентуалног референдума на северу Косова у смислу распуштања четири општине од стране Београда и гаранција да Србија неће организовати локалне изборе на Косову.

Те непознанице су највећи проблем, а не неке фусноте, звездице или крстићи на таблици. Београд има реалан страх да чак и када би пристао на договор око регионалног представљања то можда не би било довољно већ би можда и испровоцирало додатну реакцију Срба са Косова који се генерално противе дијалогу са Приштином.

Утицај Београда на северу Косова је кључан фактор. Он је некада био неоспорив – када је речено да се не плаћа струја КЕК-у, да се не ради у КПС-у или другим косовским институцијама, да се не излази на косовске изборе, али је после сваке такве директиве стизала супротна после неколико месеци. Све је то допринело конфузији која може бити јако опасна.

Постоји сада превише неповољних сценарија, а само један повољан: постићи договор о регионалном представљању који не искључује Резолуцију 1244, али тек онда када је сигурно да референдума неће бити или да он неће бити проблем у погледу кандидатуре. Сваки даљи корак после добијања кандидатуре или чак и недобијања мора се условити политичким договором о плану о четири тачке.