Управн(ичка)а ствар

1. Коментаторски текст А. Николаидиса „Шминкање политичког монструма”, као зачетак приче којој је посвећена и ова белешка, тешко је сварљиви бућкуриш свежег историјског памћења и хушкања, класног, социјалног, политичког, метафоричног, националистичког, шовинистичког, тобоже поетског, мрзитељског и реваншистичког набоја. На местима где се упућује на насилни пут укидања Републике Српске (,,ако је потребно”) и изражава жаљење због изостанка активирања оружја у бањалучком „Борику” Николаидисов напис представља драстичан цивилизацијски испад. Стога, нарочито, постаје легитимна мета опонената, али свакад без икаквог призивања насиља и дискриминаторских квалификација. На наречено штиво требало је одговорити бритком, културном и аргументованом целовитом писаном речи компетентних и одважних посленика – пре неголи државном, протестном дипломатском мером.

2. С. Угричић, као екс директор Народне библиотеке Србије, није (био) државни чиновник у смислу Закона о државним службеницима (по његовом члану 2. ст. 1-2), већ старешина – управник јавне установе (организације изван државног апарата) од општег (националног) интереса, именован на ту функцију од Владе Републике Србије. А и да јесте (а није) био државни службеник, његова законом наређена политичка неутралност се састојала у забрани да у службеном раду изражава своја политичка уверења, у обавези да поступа непристрасно, у складу са прописима и правилима струке (члан 5. односног закона). Обзнана Форума писаца коју је и Угричић потписао, осуда облика и жестине реакција на Николаидисово писаније, иначе, нема било какву везу са његовим професионалним управничким послом. У првоме реду, у њему је (у том јавном допису) изражено залагање за општепризнате правне и моралне стандарде. Такође, Угричић је својим именом и презименом подржао и гледиште истог прогласа према којем ,,српска политичка елита није одустала од хегемонистичких намера према Црној Гори”. Тако је односни форум комбиновао одбрану Николаидисове слободе говора, његову употребу али и злоупотребу (sic!), са сопственим арбитрарним политичким оценама. Међутим, потписницима-одбранашима се (и) такво уживање властите слободе мисли и изражавања не сме и не може порећи. Друга је ствар што се Угричић накнадно (а прекасно) попишманио, повлачећи властити потпис са те хартије, уједно explicite подржавајући владу у њеној (није ваљда хегемонистичкој?!) политици!

3. Г. Угричић дакако има слободу јавног опредељења, на сопствени став, на свој потпис (и) под туђи текст, на властите критичке примедбе (и) у стварима од јавног значаја (и да није писац), али и на своје страхове, охрабрења, односно узлетања, као и на промену мишљења.

4. Влада Србије има јасну прерогативу да разреши управника јавне установе којег по Закону о библиотечко-информационој делатности и именује (члан 33. став 4). Наречено владино дискреционо овлашћење мора да буде правилно употребљено, законито и целисходно. У датој ситуацији, тако није учињено: 1) решење о разрешењу је формално-процесно, законски неваљано у погледу „спроведеног”, телефонског поступка и форме донете одлуке; 2) предметно решење је и материјално, садржински незаконито, јер влада припадајуће овлашћење није користила „у складу с циљем у којем је овлашћење дато” (члан 24. став 1. тачка 5. Закона о управним споровима) у конкретном случају у сврху заштите јавног интереса у библиотечко-информационој делатности; тај интерес овога пута ничим и није био угрожен. Уз то, владин акт је проблематичан и са становишта целисходности; но, ово потоње је само по себи слободна оцена његовог доносиоца.

5. Владин појединачан правни акт о разрешењу неког јавног функционера има природу управног акта, донетог у „управној ствари” одређеног лица (решавано је о његовом праву да до краја мандата остане на положају на који је именован). Предметни акт се не може правно побијати управном жалбом (коначан је у управном поступку), али се о његовој законитости (не и о целисходности!) може непосредно повести, тужбом, управни спор пред Управним судом, ради поништења акта. Остављам на страну питање интереса, доброг укуса, па и етичности да онај ко је нудио оставку на једну јавну позицију судски накнадно војује против акта о удаљењу са те позиције.

Професор Правног факултета БУ