Секретари за равнотежу

Избор генералног секретара Уједињених нација је од оснивања ове међународне организације био веома значајан чин. Иако је према Повељи Уједињених нација предвиђено да генералног секретара именује Генерална скупштина, а на препоруку Савета безбедности – у овом документу нису утврђени додатни критеријуми за његов избор. Уколико се, међутим, анализира листа генералних секретара Уједињених нација од оснивања ове организације 1945. године, може се уочити равномерни регионални приступ приликом избора носилаца ове функције. Готово сви генерални секретари долазили су из малих, у хладноратовском периоду најчешће неутралних земаља – Норвешке, Шведске, Бурме (данашњег Мијанмара), Аустрије и Перуа. Ова тенденција је настављена и по окончању глобалне поделе света 1989. године, од када су за генералне секретаре Уједињених нација именовани Бутрос Бутрос-Гали из Египта (1992–1996) и Кофи Анан из Гане (1997–2006).

Функција генералног секретара Уједињених нација се, дакле, поверавала кандидатима који долазе из земаља различитих географских регија. Узимајући у обзир да су током протеклих шест деценија били именовани кандидати из Европе, Африке и Јужне Америке, преостало је да се на ову функцију убудуће именују представници Азије, Северне Америке и Океаније. Познато је, иначе, да је нови генерални секретар Уједињених нација, од 1. јануара 2007, Бан Ки Мун из Јужне Кореје. Овај дипломата од каријере био је министар спољних послова Јужне Кореје, амбасадор у Аустрији и члан делегације своје земље у Уједињеним нацијама.

Важно је напоменути да се на функцију генералног секретара до сада нису постављали политичари "великог формата". Зато су нпр. Двајт Ајзенхауер и Шарл де Гол били одбијени као кандидати, а у корист представника Норвешке Тригве Лија (1946–1952).

Тачно је да функција генералног секретара представља најважнију фигуру унутар институционалног аранжмана Уједињених нација. Стога је и избор носиоца ове функције веома значајан. Током хладноратовске поделе генерални секретари су одиграли конструктивну улогу у вези са смиривањем многобројних напетости између САД и бившег СССР-а. Почетком шездесетих година протеклог века из некадашњег Совјетског Савеза кренула је иницијатива да се функција генералног секретара укине, што је тадашњи лидер ове земље Никита Хрушчов правдао опасношћу да ће се носиоци наведене функције сврстати на неку од хладноратовских страна. Он је предлагао да се ова функција замени колективним телом кога би сачињавали представници Запада, социјалистичких и неутралних земаља. Ова иницијатива је, међутим, пропала због неспремности неутралних земаља да је подрже.

Формални и неформални начини избора генералног секретара јасно показују да се води рачуна о равномерном представљању појединих географских целина. Такође, води се рачуна и о томе да предложене личности не буду превише политички "обојене". Актуелни предлози за реформу Уједињених нација полазе, међутим, од тога да се улога генералног секретара постепено додатно оснажи, чиме би се ова функција ставила у први план.

Улога Уједињених нација ће и даље бити веома значајна за решавање криза у многим регионима, па је у том погледу важан избалансирани приступа генералног секретара. Ово ће бити потврђено и током предстојећег решавања будућег статуса Косова. Генерални секретар Уједињених нација ће путем изасланика Мартија Ахтисарија суштински бити предлагач финалног плана за решење косовског проблема. Наравно, постојаће и обавеза да Савет безбедности потврди ово решење, а након обављених консултација унутар Контакт групе – неформалне међународне организације сачињене од представника водећих земаља света: САД, Руске Федерације, Немачке, Италије, Велике Британије и Француске, формиране током трајања југословенске кризе 1994. године. Уједињене нације ће, такође, према бројним најавама, донети одлуку у вези с будућим војним и полицијским мисијама на Косову, а после доношења коначне одлуке о статусу ове покрајине. С друге стране, Европска унија би, према истим изворима, преузела функцију руковођења цивилном и војном мисијом на Косову.

Истраживач-сарадник Института за међународну политику и привреду у Београду и члан Форума за међународне односе Европског покрета у Србији