Бебе иза затворских зидина

Пожаревац – Од изласка из породилишта Филип, Елеонора, Саша и Никола живе заједно, у скученој, али чистој просторији, у зградици која је физички одвојена од других у затворском кругу. Ту су са мајкама које у Казнено-поправном заводу у Пожаревцу, једином за жене у Србији, окајавају грехе због којих им је суђено. Биће ту док не наврше годину. Ни дана дуже, јер тако пише у закону.

К. М. (40), Филипова мајка, не жели да говори о „делу“ због кога је овде. Дуге црне косе, изузетно лепа, није много размишљала да ли да се „отвори“. Разложно и богатим вокабуларом, говори о ономе што ју је задесило.

Била је трудна када је дошла на издржавање казне и знала је, каже, шта је чека. Син и ћерка који су са оцем „напољу“ и који је чекају да „одслужи“ своје, замерили су јој што је одлучила да роди, а знала је да иде у Пожаревац.

– Ћерка је велика, има 18 година, а син 14. Чини ми се да се у почетку нису снашли са оним што их је чекало: да сам остала трудна са 40 година и да у таквом стању морам у затвор... У почетку су били мало против, али су сада срећни што сам, ипак, одлучила да родим. То је за људе који су „напољу“ страшна ствар. Не разумеју какве су то жене које одлучују да роде у затвору. А, онда почну и да спекулишу да је таквим женама дете само инструмент за постизање неких циљева. Ништа ме од тога не погађа, заиста. Срећна сам што имам Филипа и борићу се за њега! Нема назад, само напред! – прича К.

Ни „у малом мозгу“ јој, како каже, није било да ће Филип, који ће 10. фебруара напунити два месеца, у затвору расти са чак шест беба, јер се две „очекују“ до краја месеца. Срећа је, признаје, што је „екипа“ која дели тако мали простор, таква каква је.

– Већих примедаба немам. Једино замерам што су за мајке са децом обезбедили само овај мали простор. Има много толеранције, културе и разумевања, па нема инцидената. Једини проблем је та скученост, а мислим да је то решиво. Није то наш хир. Не тражимо ништа посебно. Свесне смо да немамо нека права као осуђенице, али бебе нису осуђена лица – каже К.

На питање да ли зна да ће морати да се одвоји од Филипа када он напуни годину дана, К. прво заћута, обори поглед, па кратко изусти да – јесте. Знала је то, признаје, и када је остала у другом стању, али се, ипак, нада да ће бити другачије. Писала је, објашњава, „спајање“.

– Тужно ми је што морам да останем пет месеци пошто Филип оде. Ја се за то време нећу ресоцијализовати, а дете ће патити. Околности у којима се налазимо овде чине да мајка и дете буду много везанији него што би били „напољу“. Колико год да оно иде у руке и код тате, и код деде, и код сестре, то су за њега странци. Филип најближе виђа једном месечно, а то није довољно да их упозна – завршава ова осуђеница.

У кревету поред Филиповог је и ћерка осуђенице Ј. Ђ. Њих две ће заједно кући.
– Хвала Богу да је тако. Издржаћу ово мало што ми је остало. Не смета ми овај мали простор, али имам замерке на лекарску службу. И то не на целокупну, само на појединце. Нека свако од њих ради свој посао и проблема неће бити – каже Ј. Ђ. док нам показује слику своје шеснаестогодишње ћерка која је чека код куће.

Пелене, углавном „памперс“, средства за хигијену, бенкице, храну, обезбеђује Завод. Услови су, како каже Славица Стојичевић, начелница Одељења за третман, „сасвим пристојни“. По потреби у затвор долази педијатар, а свака „затворска беба“ има отворен картон у пожаревачком Дому здравља. Стојичевићева открива и да ретко која од „овдашњих мајки“ доји своје дете јер већина њих болује од неке врсте хепатитиса.

– Свака мајка има слободу да одлучи хоће ли беба бити уз њу док је у затвору. Дуго сам овде и никада се није десило да мајка одлучи да не буде тако. Лакше им је са децом да издрже казну. Оне угађају себи као мајци и на тај начин потискује све оно са чим се сусреће овде – објашњава начелница Одељења за третман.

Мајкама се, објашњава Стојичевићева, оставља „на вољу“ и да ли ће „пријавити“ оца детета, односно хоће ли његово име навести у формулару који се попуњава по рођењу детета.

– Дешавало се да мајка, иако зна ко је отац, то не жели да открије – каже, на крају, наша саговорница.

Трудноћа ослобађа од обавеза

Чим постоји наговештај да је жена, која је на издржавању казне у Казнено-поправном заводу за жене у Пожаревцу, у другом стању – ослобађа се свих обавеза. Има и оних које желе да раде, али им затворска правила то не дозвољавају. Осуђенице се тада, објашњавају у затвору, посвећују себи, читају књиге за које на слободи обично нису имале времена.

Бебе се не рађају у затвору

Неспретна законска формулација да „бебе које су рођене у затвору добијају извод из матичне књиге рођених, као и друга деца“ изазива много забуна. У КПЗ у Пожаревцу кажу да су надлежнима много пута указивали да то, у неку руку, није тачно.

– Када то прочитате мислите да се деца рађају у затвору, а то није тачно. „Затворске бебе“ рађају се у пожаревачком породилишту, као и све друге – наводе у женском затвору.