Дан једнакости

Предизборна кампања већ је близу краја. Видеће се шта странке још имају да кажу, али мало је вероватно, кад већ нису до сада, да ће одговорити на нека од суштинских питања у вези с будућим развојем Србије.
Странке "старог режима" су нагласак ставиле на достојанство Србије и њених грађана, али није јасно шта су у својој политици промениле да се, у случају њихове победе, достојанству можемо надати. Радикали и социјалисти су препознали оно што већина грађана жели – да живи од свог рада, будућност за децу и унучиће. Лепо, али какве то везе има с политиком коју су те странке водиле деведесетих, а на чији се континуитет сада радо позивају?

С друге стране, странке "новог режима" у први план истичу различите макроекономске показатеље доказујући да је Србија постала просперитетна земља, лидер транзиције – па макар осим Албаније, Македоније и Босне и не било других транзиционих земаља. И то је лепо, али у каквој су вези ови показатељи с животом којим живи већина грађана Србије?

Најкраће, могло би се рећи да странке "старог режима" постављају важна питања, али на њих не дају (праве) одговоре, а странке "новог режима" дају мноштво, неретко добрих одговора на питања која нису од суштинског значаја за већину грађана.

Живимо у време до сада незабележеног раста глобалних неједнакости, не само између држава, већ и између становника појединих држава. Србија у том смислу није изузетак. Једина сила која се том тренду може одупрети је социјална држава, односно политика која ће на новим основама реафирмисати такву државу. Такве политике, међутим, у Србији нема. Космополитска национална држава која би била отворена према свету, односно интегрисана у свет, а истовремено водила рачуна о својим грађанима је формула коју ни једна од политичких странака на овим просторима још није пронашла.

Излизана мантра по којој су неједнакости услов економског развоја или бар његов нужан пратилац, упркос својој теоријској и искуственој неубедљивости још увек је темељ економске идеологије странака "новог режима". Није се отуда чудити да странкама "старог режима" није тешко да саберу гласове револтираних и изневерених којима је обећано да ће промене донети добро свима, а свакодневно су сведоци продубљивања јаза који их дели од све вишег прага пристојног живота којим живи незнатна мањина.

Друштвене (не)једнакости нису само морално, већ и политичко, а на различите начине и економско питање. Политичко, због тога што велике неједнакости поткопавају демократију, омогућујући екстремно богатима да пресудно утичу на доношење и спровођење друштвено важних одлука, док маси преостаје да с времена на време игра улогу "бирачког меса". Политичко и стога што нема, нити може бити базичног јединства око основних вредности у држави у којој готово половина становништва једва саставља крај с крајем. Политичко, јер велике неједнакости поткопавају идеологију слободног тржишта која подразумева једнакост шанси, односно почетних позиција.

С друге стране, подривајући политичку стабилност друштва, велике неједнакости успоравају економски раст. Степен корупције, упркос свим законским побољшањима и репресивним мерама, не може се свести у друштвено прихватљиве оквире све док кофер пара за некога представља тек ситну напојницу, а државним службеницима ако је приме решава животне проблеме. Најзад, економија базирана на знању остаје само мислена именица у земљи у којој су канали друштвене покретљивости пресечени услед великих неједнакости, тако да никаква трансформација образовног система, сама по себи, ту не може помоћи, јер образовање увек има цену.

Потпуно раздвајање или тек механичко повезивање проблема економског раста и социјалне једнакости открива, упркос високом стручном потенцијалу српске политичке елите, њену суштинску незаинтересованост за најважнија дугорочна питања друштвеног развоја.

Колико је ова тема занемарена сведочи и чињеница да нема чак ни усаглашених налаза о размерама неједнакости у Србији, а о њиховом утицају на економски раст да и не говоримо. Постојећи резултати разликују се не само по оцени нивоа, већ и по забележеном тренду, тако да је немогуће недвосмислено рећи, не само колики је стварни степен, већ ни да ли се у постпетооктобарском периоду неједнакости повећавају или смањују.

Но, ако ти подаци промичу стручњацима, држави и странкама, не промичу грађанима. Људи опажају да је степен неједнакости већи од прихватљивог и то има своје последице.

Једнакост у смислу равномерне расподеле друштвеног богатства извесно није могућа, али то не значи да јој не треба тежити. Економски раст због тога не мора трпети, како тврди идеологија која нема ни изворно име. Као што је једнакост без економског раста једнакост у беди, тако је и раст без једнакости – за већину која од њега нема користи – бесмислен.

Социолог, доцент на Филозофском факултету Универзитета у Београду