Dan jednakosti

Predizborna kampanja već je blizu kraja. Videće se šta stranke još imaju da kažu, ali malo je verovatno, kad već nisu do sada, da će odgovoriti na neka od suštinskih pitanja u vezi s budućim razvojem Srbije.
Stranke "starog režima" su naglasak stavile na dostojanstvo Srbije i njenih građana, ali nije jasno šta su u svojoj politici promenile da se, u slučaju njihove pobede, dostojanstvu možemo nadati. Radikali i socijalisti su prepoznali ono što većina građana želi – da živi od svog rada, budućnost za decu i unučiće. Lepo, ali kakve to veze ima s politikom koju su te stranke vodile devedesetih, a na čiji se kontinuitet sada rado pozivaju?

S druge strane, stranke "novog režima" u prvi plan ističu različite makroekonomske pokazatelje dokazujući da je Srbija postala prosperitetna zemlja, lider tranzicije – pa makar osim Albanije, Makedonije i Bosne i ne bilo drugih tranzicionih zemalja. I to je lepo, ali u kakvoj su vezi ovi pokazatelji s životom kojim živi većina građana Srbije?

Najkraće, moglo bi se reći da stranke "starog režima" postavljaju važna pitanja, ali na njih ne daju (prave) odgovore, a stranke "novog režima" daju mnoštvo, neretko dobrih odgovora na pitanja koja nisu od suštinskog značaja za većinu građana.

Živimo u vreme do sada nezabeleženog rasta globalnih nejednakosti, ne samo između država, već i između stanovnika pojedinih država. Srbija u tom smislu nije izuzetak. Jedina sila koja se tom trendu može odupreti je socijalna država, odnosno politika koja će na novim osnovama reafirmisati takvu državu. Takve politike, međutim, u Srbiji nema. Kosmopolitska nacionalna država koja bi bila otvorena prema svetu, odnosno integrisana u svet, a istovremeno vodila računa o svojim građanima je formula koju ni jedna od političkih stranaka na ovim prostorima još nije pronašla.

Izlizana mantra po kojoj su nejednakosti uslov ekonomskog razvoja ili bar njegov nužan pratilac, uprkos svojoj teorijskoj i iskustvenoj neubedljivosti još uvek je temelj ekonomske ideologije stranaka "novog režima". Nije se otuda čuditi da strankama "starog režima" nije teško da saberu glasove revoltiranih i izneverenih kojima je obećano da će promene doneti dobro svima, a svakodnevno su svedoci produbljivanja jaza koji ih deli od sve višeg praga pristojnog života kojim živi neznatna manjina.

Društvene (ne)jednakosti nisu samo moralno, već i političko, a na različite načine i ekonomsko pitanje. Političko, zbog toga što velike nejednakosti potkopavaju demokratiju, omogućujući ekstremno bogatima da presudno utiču na donošenje i sprovođenje društveno važnih odluka, dok masi preostaje da s vremena na vreme igra ulogu "biračkog mesa". Političko i stoga što nema, niti može biti bazičnog jedinstva oko osnovnih vrednosti u državi u kojoj gotovo polovina stanovništva jedva sastavlja kraj s krajem. Političko, jer velike nejednakosti potkopavaju ideologiju slobodnog tržišta koja podrazumeva jednakost šansi, odnosno početnih pozicija.

S druge strane, podrivajući političku stabilnost društva, velike nejednakosti usporavaju ekonomski rast. Stepen korupcije, uprkos svim zakonskim poboljšanjima i represivnim merama, ne može se svesti u društveno prihvatljive okvire sve dok kofer para za nekoga predstavlja tek sitnu napojnicu, a državnim službenicima ako je prime rešava životne probleme. Najzad, ekonomija bazirana na znanju ostaje samo mislena imenica u zemlji u kojoj su kanali društvene pokretljivosti presečeni usled velikih nejednakosti, tako da nikakva transformacija obrazovnog sistema, sama po sebi, tu ne može pomoći, jer obrazovanje uvek ima cenu.

Potpuno razdvajanje ili tek mehaničko povezivanje problema ekonomskog rasta i socijalne jednakosti otkriva, uprkos visokom stručnom potencijalu srpske političke elite, njenu suštinsku nezainteresovanost za najvažnija dugoročna pitanja društvenog razvoja.

Koliko je ova tema zanemarena svedoči i činjenica da nema čak ni usaglašenih nalaza o razmerama nejednakosti u Srbiji, a o njihovom uticaju na ekonomski rast da i ne govorimo. Postojeći rezultati razlikuju se ne samo po oceni nivoa, već i po zabeleženom trendu, tako da je nemoguće nedvosmisleno reći, ne samo koliki je stvarni stepen, već ni da li se u postpetooktobarskom periodu nejednakosti povećavaju ili smanjuju.

No, ako ti podaci promiču stručnjacima, državi i strankama, ne promiču građanima. Ljudi opažaju da je stepen nejednakosti veći od prihvatljivog i to ima svoje posledice.

Jednakost u smislu ravnomerne raspodele društvenog bogatstva izvesno nije moguća, ali to ne znači da joj ne treba težiti. Ekonomski rast zbog toga ne mora trpeti, kako tvrdi ideologija koja nema ni izvorno ime. Kao što je jednakost bez ekonomskog rasta jednakost u bedi, tako je i rast bez jednakosti – za većinu koja od njega nema koristi – besmislen.

Sociolog, docent na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu