Ђаво (ни)је у чипу

Примена новог закона о личним картама, који предвиђа да овај основни идентификациони документ садржи и такозвани биометријски чип, неће почети 27. јануара, а када се уредбом "прецизира" летос усвојени закон, грађани ће моћи да бирају између нове "легитимације" с чипом или без њега.
Одустајање од чипа привукло је већу пажњу јавности него усвајање закона који га је увео (14. јула 2006). Највише заслуга за овакав развој догађаја припада Српској православној цркви, која је прошлог октобра, посебном одлуком Светог архијерејског сабора, тражила да се закон стави ван снаге.

Да ли смо тиме избегли "ђавољу работу"? Да ли се од примене закона, онако како је првобитно усвојен, одустало под притисцима јавности (којих није било у правом смислу те речи: сем Цркве и два интернет сајта, нико се претерано за ово није заинтересовао), да ли је реч о предизборном стицању поена, или о томе да "надлежни орган" (Министарство унутрашњих послова) једноставно није био спреман да у постављеном року приступи овом компликованом и деликатном послу?

Три објашњења

Од сва три могућа објашњења најприхватљивије је треће. Све примедбе о чипу и спорења око приватности коју он угрожава биле су на столу и пре усвајања закона. Влади пред изборе не иде наруку да одлаже примену закона који је сама предложила.

Почетак издавања новог документа у суштини значи увођење нове евиденције грађана, а, стручно речено, то је примена новог информационог система. Један информациони систем подразумева организовану, унапред прописану интеракцију између људи, машина и метода да се информације прикупљају, обрађују, дистрибуирају и практично користе.

У конкретном случају, 27. јануара у свим станицама МУП-а требало је да буду на месту посебна опрема и људи обучени да њом рукују, у коју би се уносили подаци за нову личну карту и дигитализован отисак прста, фотографија и потпис… Затим, требало је да постоји систем за обраду и складиштење тих података, прописано коришћење, све до опреме за унос података у чипове и машина за штампање нових, пластичних личних карата.

Ништа од тога још није виђено. Опрема, вредна сто милиона долара, стигла је још 2003. Закон је донет тек три године касније. Тврди се да је део људи из МУП-а прошао обуку, али, по свему судећи, није се приступило имплементацији пратећег информационог система на начин како то треба да се уради: веома детаљно испланирано, са унапред утврђеним роковима и контролним пунктовима, јасно утврђеним надлежностима и одговорностима.

Ђаво, дакле, није у чипу. Ниједна технологија није сама по себи ђаволска – Сатана је у њеној примени.

Чипови су свугде око нас, а и примера да они олакшавају живот, али и да се злоупотребљавају за надгледање наших живота има напретек, на свим меридијанима, а највише тамо где има највише чипова. Чип је постао део цивилизације: без њега нису више замисливи ни савремена економија, ни савремена администрација.

Ђаво је у подацима: у начину како су организовани, коришћени и чувани. Примера ради, у Британији је управо у току велика расправа о томе да ли ће база података за нове личне карте (са чипом) које се уводе од 2009. бити централизована и да ли ће моћи да је користе сва министарства.

У нашем новом закону о личној карти на први поглед нема ничега спорног: чип би само у дигиталној форми чувао податке који би већ били одштампани на њој, од фотографије до потписа (плус матични број родитеља). То није нови атак на приватност: сви смо већ обележени "јединственим матичним бројем грађана" (ЈМБГ).

Широка врата за базу података

Страх од чипа у личној карти само је синдром ширег неповерења према држави проистекао из лоших искустава из недавне прошлости, па и актуелне садашњости (још неотворени досијеи, одбијање Безбедбосноинформативне агенције саопшти и тако безазлени податак о томе колико људи прислушкује и слично). У Закону о личној карти, затим, веома широко су отворена врата за коришћење података из базе: свима који су "овлашћени" и којима је су "неопходни за обављање послова из њихове надлежности".

Држава се није баш трудила да ово неповерење умањи: закон о заштити података о личности није ни на видику. Технологија је свугде, по правилу, бржа од законодавства, али у нашем случају морало би бар да се покаже да су законодавци тога свесни – и да се труде да јаз премошћавају.

Грађанин би, најзад, као минимум морао да има право на увид у оно што држава зна и чува о њему, из једноставног разлога да предупреди или исправи вероватне грешке, које могу да имају и тешке последице.

Од чипа се не може побећи: потребни су нам нови, модерни идентификациони документи да би олакшали рад држави, али и нама: ако нова лична карта не отклони потребу да се за сваки посао пред "органима" ваде крштенице, уверења о држављанству, пријаве стана – онда се узалуд издаје.

А што се "Великог брата" тиче, борба с њим ће бити тешка – и непрестана.

-----------------------------------------------------------

Може се и без личне карте

Личне карте, као документи за идентификацију који се морају носити, законска су обавеза у око сто земаља. Добровољне су у Аустрији, Аустралији, Канади, Финској, Француској, Шведској, Швајцарској и још понегде, а међу развијеним земљама где као лични документ нису предвиђене законом , пре свега су САД,  Јапан, Норвешка, Ирска, Нови Зеланд… У Британији ће постати обавезна од 2009.