Бал вампира

Не, тај стари, култни филм Романа Поланског није се приказивао на фестивалу у Палм Спрингсу. Публика, углавном састављена од пензионера, добро ситуираних стараца и старица, гледала је најновије филмске хитове из Америке и занимљива дела из света настала протекле године. Уместо да уживају у сунчаном времену и чистом, сувом пустињском ваздуху старине су испуњавале затворене сале и остајале до касно увече радознало постављајући гостима фестивала младалачка питања. Исувише младалачка…

Одмах, на пријему поводом отварања фестивала, приметио сам да су присутне званице некако чудне. Требало ми је мало времена да схватим о чему се ради: већинатих времешних људи имала је пластично оперисана лица. Испод затегнутих физиономија без бора и без гримаса (ботокс је, колико знам, средство које не само пегла боре него паралише фацијалне мишиће) налазило се слабашно оронуло тело. Упркос живописних, боље рећи дречавих боја у које су били оденути, и нападно веселог понашања, деке и баке су заправо све време слале сигнале како је њихов изглед – лаж.

Понашање ових маскираних људи, које је за циљ имало да створи утисак како су не само неколико деценија млађи, него и веома срећни, имало је, дакле, сасвим супротан ефекат. Било је тужно а, богами, и помало отужно посматрати их. Када су ми пришли бакица са мачкастим ликом (облик напућених усана и у страну подигнуте обрве неодољиво су, а вероватно и намерно подсећали на мачку) и дедица са блокираном доњом вилицом која му је једва дозвољавала да превали по неку неразумљиву реч, интересујући се одакле сам и одушевљавајући се мојом земљом (лоцирали су је негде између Средње Азије и Кариба), окренуо сам се и побегао.

Оно што је интересантно, преправљање лица и све што иде уз нови идентитет није у вези само са богатим и доконим Американцима. Све више примећујем како се и овде много жена а, богами, и известан број мушкараца одлучује за „другу младост”. Ако пластичним операцијама додамо разне фитнесе, масаже, козметичке третмане, исцрпљујуће дијете и бруталну обавезу да се буде виђен на местима „где су сви”, онда амбиција да се не остари прераста не само у императив већ постаје права правцата опсесија.

Испоставља се да за неке људе старост представља – срамоту. Не само да се брука мора сакрити, него је на неки чудесан, технолошки напредан начин треба и избећи?! Не пристати на старост као да је идеја водиља многих средовечних људи, неспремних на прихватање коначности и више него спремних на било какав, макар и рискантан захват који ће поткрепити заблуду да се крај живота може избећи. Привид тако постаје главно оружје ових бораца против неумитности а на њиховој лествици вредности самозаваравање заузима почасно место. Све док се једнога дана цео тај Сизифов подухват не сруши као кула од карата…

„Смрт је исто тако природна појава као и живот. Ту се ради само о предзнаку: једно је минус, друго је плус”, да цитирам реплику из мог филма „Вариола вера”, коју сам и сам позајмио од једног великог писца. Али, шта нам старост, осим физичких тегоба, осећања безвредности и не баш утешног сазнања да је „смрт природна појава” може пружити? Може, много тога.

Тако, на пример, заокружујући живот, постајемо свесни његове целовитости, сагледавамо га као до краја испричану причу. Не фале нам битни делови који би је учинили нејасном, све је ту. Суочавамо се са резултатом сукоба идеје са материјом, на властитом искуству правимо резиме онога шта је остало од наших амбиција, жеља и илузија на које су насртале околности у којима смо живели. Имамо јединствену прилику да схватимо шта је смисао нашег живљења, да докучимо тајну постојања. Све то не можемо док не стигнемо до расплета.

Доживети старост уједно значи да нисмо умрли пре времена. Зар то није разлог за задовољство? Постепено нестајање животне снаге необорив је доказ да смо је поседовали, да смо искористили свој живот да из њега добијемо највише и најбоље. Смирај чула прилика је да се подсетимо на све што смо осећали, како смо били страсни и колико интензивно смо живели. Свега тога нисмо били свесни док су нам се дешавале велике, кључне ствари, док је живот тутњао својом пуном снагом. Потребно је да дође старост па да све то најзад допре до нас.

Зато ми се чини да је промишљање, ако хоћете филозофирање знатно ефикасније од хируршког скалпела. Када дођу неке године, уместо да у паници бројимо нове боре на лицу, можемо се завалити у фотељу и о свему добро размислити…