Ивковићев 300. меч

Председник Светског удружења кошаркашких тренера Душан Ивковић ће данас 300. пут водити неку екипу у европским клупским куповима и борити се за 215 победу. Његов Динамо (Москва) је гост француског Ле Мана, у 12. колу Евролиге у којој је већ обезбедио пласман међу 16 најбољих.

Низ од 300 утакмица могао би се описати као "пут јединог стручњака који је са четири тима освојио четири такмичења". Или, гледано географски, "од Француске до Француске", имајући у виду да је први меч одиграо у тој земљи и да ће данас у њој прославити јубилеј.

Жал за Кићом и Прајом

На евро сцени је дебитовао 9. јануара 1979, у Купу "Радивоја Кораћа", када је са Партизаном (Кићановић, Тодорић, Керкез, Марић, Петровић, Беравс...) савладао у гостима француски Антиб са 88:87. Већ у свом деветом мечу, 20. марта 1979, освојио је први трофеј, назван по нашем славном стерелцу, у финалу против италијанског Аригонија – 109:98.

Свој највећи клупски успех остварио је са грчким Олимпијакосом, освојивши титулу европског првака 24. априла 1997. у Риму. Противник у финалу била је Барселона (73:58). Још неколико пута је јуришао на тај трофеј, прво нешто мање амбициозно са Партизаном, па са солунским Паоком и чак три пута са ЦСКА (учесник фајнал-фора 2003, 2004. и 2005), али није имао среће да увећа збирку. Ипак, уочи данашњег меча са Ле Маном каже да не жали за тим приликама већ за нечим другим:

– То је моја тренерска филозофија и увек кажем – ко зна зашто је то добро. Сигурно је да су ПАОК 1993. или ЦСКА 2005. после сјајних сазона заслужили да буду шампиони, али није се десило и готово. Ако за било чим жалим, онда је то немогућност да у оне две године у којима сам тренирао Партизан спојим Кићановића и Далипагића који су тада били на врхунцу моћи. Можда тада нисам имао довољно ауторитета да се у управи, која је била подељена на два табора, изборим да они не иду у војску кад њима одговара. Као тренеру ми је жао што их нисам имао заједно јер верујем да бисмо јуришали и на титулу првака Европе. Увек кажем да је моја највећа тренерска срећа што сам тренирао велики брпој врхунских играча, али ето, Кићу и Прају нисам успео да саставим.

За њега је 11. април дан од изузетног значаја. Дог датума је освојо два трофеја, прво 2000. године, у Купу "Сапорте" (у Лозани: АЕК – Киндер 83:76), а затим лане у традиционалном граду домаћину финала Купа Улеба Шарлрои (Белгија) када је са Динамом савладао "свој" бивши клуб Арис са 73:60, што је Московљанима донело улазницу за ову сезону Евролиге. Два пута је освајао трипле круне (првенство, куп и евро куп) а за своје најуспешније сезоне каже:

– Гледано резултатски, 1978/79 са Партизаном и 1996/97 са Олимпијакосом, свакако су најуспешније сезоне, али било је много других успешних сезона и лепих резултата. Никада нисам рекао да сам ја створио неког играча, али сам врло задовољан када ми многи играчи дан данас кажу како сам им пуно помогао. Однос тренера и играча је нераскидиво везан, ни један тренер не би имао велике резултате да није имао велике играче који су били велики не само по таленту већ и зато што су били спремни да раде и уче. Успех је увек заједнички.

"Оживљавање" ЦСКА

Једини тим у којем је у евро куповима имао више пораза него победа јесте Шибенка. Али, то је била "смишљена жртва":

– Можда би и тај резултат био бољи да у сезони 1984/85 намерно нисмо испали из Купа Кораћа! Ово ће сигурно многе изненадити, понајвише играче Шибенке из те генерације, али када сам тог лета, негде у августу, преузео тим, затекао сам прилично хаотично стање. Била је то оног лета када је Дражен Петровић прешао у Цибону, у клубу је остала гомила старих играча и нешто талената са којима је требало пуно радити. Проценио сам да од рада неће бити ништа ако будемо путовали и управи сам предложио да свесно жртвујемо Куп Кораћа да бисмо у миру радили. У Хаифи смо изгубили само са пет поена разлике што се могло надокнадити у реваншу, али смо на крају победили са свега три поена и испали. Играчи нису имали појма јер тако нешто нисам могао да им кажем, али то је у том часу био интерес клуба. Уосталом, у сезони 1986/87 вратили смо се у Куп Кораћа и часно одиграли четвртфиналу групу.

Један од његових последњих великих "пројеката" везан је за "оживљавање московског ЦСКА". Када је лета 2002. стигао у овај посрнули гигант извршио је успешну "перестројку", и на тренерском и на играчком и на организационом плану, освеживши кадрове и променивши из корена конзервативна размишљања у руској кошарци. Те су се промене одразиле на целу руску кошарку а њихове плодове је убрао прво ЦСКА (после три узастопна фанјал фора прошлог лета освојио европску титулу, са Италијаном Месином на клупи). Од лета 2005. Ивковић је у Динаму кога је експресно "угурао" у Евролигу.

– Када погледам листу тих утакмица и резултата, морам бити задовољан оним што сам као тренер урадио. И не кажем то због четири освојене евро-титуле. За тренера је увек најважније његово укупно тренерско наслеђе а не само титуле. Важно је какав траг оставља тамо где је радио, коликом броју играча је помогао да се афирмишу, да направе добре каријере. Можда би моји резултати били још бољи да сам бирао само велике клубове, али ја сам са Радничким и Војводином радио и у Другој лиги почињући неке нове пројекте, баш као и Шибенику или Паниониосу.