Хладноратовски цинизам

Развој догађаја у Сирији узнемиравајуће враћа у времена Хладног рата када је Блиски исток био један од полигона надметања великих сила.

Вето Русије и Кине на нацрт резолуције УН о Сирији дочекан је на Западу и међу његовим регионалним савезницима као шокантна „лиценца за убијање“ која легализује 11 месеци насиља председника Башара ал Асада.

Одговарајући промптно на критике, шеф руске дипломатије није се либио да каже да се такве реакције приближавају „хистерији“. На шта је Запад узвратио да Сергеј Лавров све више звучи као Андреј Громико, његов херметички претходник из времена комунистичке власти.

Вето Москве и Пекинга показао је да Русија и Кина имају своје интересе на Блиском истоку које су спремне да бране. Регион престаје да буде ексклузивно власништво Запада под хегемонијом САД. У ваздуху лебде вируси Хладног рата.

Сиријска криза је од почетка попримила шире димензије. Била је колико унутрашња толико и спољна. У првој равни, побуна је имала за циљ обарање режима по матрици Туниса, Египта или Јемена. Потом је добила обрисе на Западу прижељкујућег либијског сценарија.

Асад је озбиљно погрешио ослањајући се на силу и пропуштајући прилику да спроведе давно обећане реформе. Опозиција се током времена такође ослонила на оружје – што ни један режим не би толерисао. Број мртвих умањује шансе преговорног решења.

У глобалној равни кључна реч је – цинизам.

Пошто је месецима ћутао, Запад би сада да се отараси Асада и нимало га не брине што би Сирија завршила попут Либије – без деспота и демократије, са много хаоса као предграђа грађанског рата. САД после свих регионалних промашаја – катастрофалног рата у Ираку и недовршеног конфликта у Авганистану – поново покушавају да се представе као заштитница демократије не би ли умириле револт муслимана од Рога Африке преко Јемена до Пакистана.

Русија је ускочила као бранитељ Асада, али чувајући режим показује да је се такође не тиче што ће он подршку користи за нове крваве обрачуне и покушај да кризу реши силом.

У совјетска времена Кремљ је знао да шаље војнике како би на тенковима ширили социјализам, али Русија данас није ништа мање прагматска од Запада. Лавров каже да Москва није Асадов „пријатељ или савезник“, да његов останак на власти није „предуслов регулисања ситуације“ већ једино да одлуке треба да доносе Сиријци.

Кину занима нафта из Ирана, најближег сиријског савезника већ три деценије.

Вето превазилази савезништва, приходе од продаје оружја или стратешки значај Сирије. Истовремено се тиче обнове суштинског сукоба Русије и Кине, се једне стране, и Запада с друге, око тога да ли УН треба да интервенишу у унутрашњим сукобима појединих земаља, против њихове воље. Авганистан, Ирак, Либија.

Тако се борба за регионалну доминацију претвара у Хладни рат великих патрона регионалних сила. Све води ка даљем заоштравању. САД и Француска разматрају могућност заобилажења УН и стварања коалиције земаља које би биле спремне на нове, још оштрије мере против Асада.

У најбољој хладноратовској традицији обновљена је борба за власништво „лиценце за правду“. Поново смо сведоци тугаљивог сукоба око монопола на међународну моралност.

Пишем тугаљивог, јер зашто би амерички вето поводом палестинског питања био праведан и моралан – када оправдава окупацију, и зашто би се разликовао од руског вета који једном опресивном режиму помаже да убија сопствене грађане?

Речи шефа руске дипломатије о праву Сиријаца да одлучују о својој судбини лепо звуче. Али, где је истина? У интересима, огољеним интересима. Оно што се зове међународна заједница није ништа друго до бучни микрофон УН који светски моћници користе како би остварили сопствене интересе.

У овом случају блискоисточне. То што у свему има много цинизма, великима не смета, нити је то икада био случај.

Када је најављено да Лавров у најстарији град на свету стиже у друштву шефа руске контраобавештајне службе, помислио сам да Асаду носи „свилен гајтан“. Попут његовог претходника Игора Иванова који је од Слободана Милошевића ултимативно захтевао да призна резултате избора 2000.

Ништа од тога. Русија жели да сачува оазу сопствених интереса пошто је у време распада СССР-а изгубила готово све позиције на Блиском истоку. Тако се догодило да се у дану у коме је Лавров у Дамаску покушавао да догађаје усмери „у правцу мира“, 150 километара даље, у Хомсу, гинуло. Москви то не смета.

Русија се сврстала на једну страну по истој матрици по којој је Запад стао на страну побуњеника у Либији. Зато „Рат и мир“ у верзији Сирије само доприноси растућем глобалном анимозитету.

Запад је Савет безбедности злоупотребио у случају Либије (и Обале Слоноваче). Хуманитарна интервенција се уз „све неопходне мере“ на очи света претворила у акцију обарања режима и огољену потеру за животом Муамера Гадафија.

Москва је потом проценила да је била изиграна па не допушта да се Либија понови у случају њиховог ретког блискоисточног савезника, купца оружја и домаћина једине руске поморске базе у Медитерану, Сирије.

Чим су се одлучили на контраофанзиву у УН, Руси су намах постали злочести момци. Империја зла, што би рекао Роналд Реган.

Но, вреди прочитати нацрт резолуције коју је, уз подршку Запада и Арапске лиге поднео Мароко. Шта ту подносиоци предлажу? Ништа што би заиста спречило да противници и симпатизери сиријског режима и даље гину.

Зашто се, мимо режима одговорног за смрт могуће и 5.000 људи, не помињу они који су досад побили 2.000 припадника сиријских снага реда? Зашто би требало слушати глас Саудијске Арбије док Ријад шаље трупе да угуше Арапско пролеће у Бахреину?

А зашто су Руси и Кинези ставили вето? Да би сачували савезника. И још нешто: уколико би се сагласили са интервенцијом у Сирији, пуцали би себи у ногу јер би сутра неко могао да тражи сличне резолуције у њима савезничким земљама.

Сирија је постала оруђе Москве и Пекинга да прекину оно што доживљавају као западну узурпацију УН у случајевима када треба оборити њима непријатељске режиме или по сваку цену заштити савезнике.

Има у свему томе и наплате старих рачуна. Док Запад не заборавља како га је Русија 1990-их у Савету безбедности блокирала око Србије и балканских ратова – због чега се игноришући УН окренуо НАТО-у и бомбардовању 1999. – Руси имају свој списак.

Американци су Русе неутралисали у раду квартета који се бави израелско-палестинским конфликтом. Москва је прошле године, сем Либије, морала да прогута вето САД на резолуцију којом се јеврејска насеља на окупираним територијама проглашавају за илегална, а 2006. је слично доживела са резолуцијом која је захтевала обуставу израелских војних операција у Гази.

Западне земље дуго су подржавале арапске диктаторе, бесрамно иницирале рат Ирака против Ирана, стајале иза израелске колонизације, окупирале Ирак остављајући га у трагичном стању. Данас много хипокризије уносе у иранско нуклеарно питање.

Истовремено, не успевајући да нађу решења за проблеме региона, пре свега палестински, Американци и савезници полако абдицирају – што подразумева да други попуњавају напуштен простор. То је омогућило ангажман Русије, Кине, Турске, Ирана или Катара.

Асад је погрешио када је пре годину дана процењивао да ће Сирија бити изузета од Арапског пролећа. Они који су марта прошле године захтевали реформе система данас траже председников одлазак. Али, постоји и велики број оних који су уз режим јер не желе да доживе бруталну реплику Ирака и Либије.

Велике играче не интересују ни први ни други. Њима је Сирија прилика да одмере своју тренутну снагу. Што је још једна потврда краја униполарног света и наговештаја неког новог хладноратовског надметања.