Вашингтон гледа у Зјуганова

Велики скуп присталица руског премијера Владимира Путина биће одржан 23. фебруара у Москви, испред Кремља, на Дан одбране домовине, а у знак подршке Путиновој кандидатури на председничким изборима 4. марта, саопштио је јуче директор те кампање режисер Станислав Говорухин. „Припремамо демонстрације под називом: ’Бранимо нашу домовину!’“, рекао је агенцији Интерфакс Говорухин. Он је додао да се очекује долазак 200.000 премијерових присталица, као и да ће бити затражена дозвола да скуп буде одржан на тргу Мањеж.

Руска опозиција редовно тражи дозволу за одржавање протеста на тргу Мањеж, на улазу на Црвени трг, али власти то одбијају. Дозвола руског председништва је неопходна за свако окупљање на том месту.

* * *

Скуп на Мањежној, на свега недељу дана пред изборе (4. марта), требало би да буде завршница председничке кампање коју води Путин. Он се до сада, углавном, није појављивао на оваквим манифестацијама, али је мало вероватно да ће пропустити прилику да се у тако важном тренутку обрати бирачима. Ово је важно, између осталог, и стога што је, према испитивањима јавног мњења, његова победа у првом кругу на самој ивици остваривости (52 одсто).

И док се у Русији и власт и опозиција припремају за „завршни ударац”, свет је и даље у недоумици који исход је прихватљивији: победа Путина или његов пораз. Како наводи Ентони Салвија, бивши саветник у администрацији америчког председника Роналда Регана, када је у питању став Вашингтона, та недоумица је још оштрије присутна. Иде толико далеко да је за САД чак прихватљивија победа Генадија Зјуганова, лидера Комунистичке партије Руске Федерације (КПРФ), него актуелног премијера.

Салвија у једном свом тексту у „Џерузалем посту” подсећа да се Путин, до сада, показао као један од најозбиљнијих америчких савезника. Видело се то приликом терористичког напада на зграде Светског трговинског центра у Њујорку (2001), затим пристанком на снабдевање америчких војника у Авганистану неопходним потрепштинама преко руске територије, чиме је избегнута могућност да се ови у једном тренутку нађу у безизлазној ситуацији, као и интегрирањем Русије у Светску трговинску организацију, а тиме и у светску економију.

„Црвени Кремљ тешко да би био спреман на све поменуто”, закључује Салвија.

Очигледна нерационалност размишљања у Вашингтону јасно указује на прави проблем: САД себи, једноставно, не могу да дозволе да буду свргнуте са трона прве светске силе. А претње у том смислу долазе, једнако, из Русије и из Кине. Процена у Вашингтону је да ова руска, тренутно, има већу тежину. Не само због могућег губљења поменутог статуса, већ више из страха од разбијања давно утемељене америчке илузије да је облик демократије који тамо влада, а који је заснован на постулату да и „обичан продавац новина може једнога дана да постане шеф државе”, једини и – неприкосновен.

Став Вашингтона заснован је и на схватању да комунисти у данашњој Русији не могу државу да воде једнако ефикасно као Путин. Као и да би обнављање идеолошке матрице – капитализам против комунизма – превазиђене пре двадесетак година распадом СССР-а, повољно утицао на подизање морала на домаћем терену. У САД слом совјетске државе виде као своју најважнију стратешку победу. У складу са тиме, Зјугановљеви комунисти свакако би представљали мањи залогај.

По свој прилици, у Русији би тактика цепања државе, примењена на бившу Југославију, тешко имала ваљан ефекат. Једнако као и тактика „наранџасте револуције”, примењена у Украјини, која се показала и јаловом и кратког даха. Сем тога, евентуални прави тренутак за такво деловање (касне године владавине првог руског председника Бориса Јељцина) неповратно је пропуштен. Да не помињемо чињеницу да тренутно ни у САД многима не цветају руже.

Победа Путина на мартовским изборима је, по свему, извесна. Да ли ће она бити резултат већ првог круга гласања, или ће се тражити и друго изјашњавање, свакако није без значаја, и сигурно ће утицати на имиџ новог председника, барем ван граница земље. Али ако је већ тако, онда је помало чудно да Вашингтон себи унапред, и рекло би се без истинске потребе, од тог победника ствара непријатеља. Биће да је политика озбиљних контаката на релацији Запад–Исток, коју примењују Европљани, у том смислу видно прагматичнија и, за сада – успешнија.