Ју-Ес стил, политичка прича

Можда је о одласку америчке компаније Ју-Ес стил из смедеревске железаре већ речено све што је имало да се каже. Економска криза у Европи и конкуренција из Кине, Индије и Украјине учинили су производњу челика у Смедереву нерентабилном. Американци су отишли и Влада Србије је, да би сачувала радна места, невољно преузела фабрику знајући да истањени српски буџет дугорочно не може поднети њене губитке. И ту се, барем до избора, ова прича завршава.

Оно што је изостало је политичка страна ове приче. Јер смедеревска железара је од самог почетка била политичка а не економска прича. Настала је у време када су републике бивше Југославије журиле да заокруже своје привреде не питајући ни за цену ни за економску логику. У Србији су цех платиле две, у то време највеће банке које су посрнуле под теретом дугова железаре остављајући држави да страним кредиторима отплати њене кредите.

Утолико је успех Зорана Ђинђића био већи када је у Смедерево довео Американце и од највећег баласта српске привреде направио највећег српског извозника. Истина, и највећег увозника пошто је ово једна од ретких железара која „у кругу од 500 километара” нема ни изворе гвоздене руде ни производњу кокса. Ђинђићев успех је учврстио поверење да и у Србији тржишне реформе могу донети резултате. Американци су то знали и на железари су самоуверено на српском и енглеском језику написали: „Понос Србије”.

Приватизација смедеревске железаре, међутим, била је тек видљиви део Ђинђићеве замисли. Према њој, долазак Ју-Ес стила у Србију требало је да буде само почетак прилива крупног капитала који би променио место Србије у свету. У то време Ђинђић је на питање како намерава да оконча спор Србије са САД лаконски одговарао: „Када у Србију доведемо десетак америчких корпорација оне ће то учинити за нас”. И одиста, Ју-Ес стил је учинио много.

Данас се мало ко сећа да је управо новац компаније из Питсбурга омогућио стварање „српског кокуса” у америчком Конгресу који је, уз Новака Ђоковића, учинио да Американци донекле промене раније ставове о Србији као „последњем бастиону комунизма у Европи”. Премијерову замисао прекинула је његова прерана смрт, друге велике америчке корпорације нису дошле, али Ју-Ес стил је остао у Србији. Односи Србије са САД, међутим, нису много напредовали и, после извесног времена, у први план су поново избила питања из деведесетих, пре свега Косово.

Србију су протеклих година посетили Џозеф Бајден и Хилари Клинтон али осим дипломатске поштапалице да су се „Вашингтон и Београд сложили да се не слажу” нису донели преокрет у односима две земље. То је био, можда и разлог пажње јавности коју је привукао недавни „молитвени доручак” у Вашингтону, догађај чија је сврха да земљама које имају отворене проблеме са САД отвори „задња врата” за контакте са америчким политичарима. Ивица Дачић, који у последње време често гласно говори о ономе о чему други српски политичари радије ћуте, искористио је овај догађај да у сусрету са конгресменима покрене питање хладних америчко-српских односа. Према извештајима дописника, он је том приликом констатовао да је „садашња политика САД према Косову и Србији производ чињенице да Обамину администрацију воде људи из некадашњег Клинтоновог окружења”.

Покушавајући да нађе заједнички именитељ између Београда и Вашингтона, додао је да је „Америка највећа сила на свету а Србија највећа држава на Балкану – и ту нема регионалног мира и стабилности без учешћа Србије”. То је тачно, али је тачно и да је исти аргумент деведесетих година небројено пута поновљен у разговорима српских и америчких политичара без икаквог ефекта (нарочито у Дејтону и Рамбујеу). Јер проблем нису бивше Клинтонове дипломате, проблем није чак ни Анџелина Џоли, проблем је што се ни америчка ни српска политика нису промениле. Барем не довољно.

И због тога одлазак највећег америчког инвеститора из Србије није добар знак, поготову не у времену у коме ће од САД зависити многе битне ствари за Србију, почев од Косова и кандидатуре за чланство у ЕУ. Истина, можда чланство у пољуљаној унији и није више циљ коме тежи већина српских бирача. Можда су неки изгубили и самопоуздање да ће се косовско питање решити у овој генерацији. Можда су у праву и они који се слажу са Збигњевом Бжежинским да САД више нису оно што су биле деведесетих.

У жару предизборне кампање неки ће пркосно рећи: „Можемо и сами или уз малу помоћ пријатеља из Русије и Кине”. Вероватно, али није ли то слоган деведесетих који подсећа на цену коју је Србија тада плаћала и коју ће још дуго плаћати? Озбиљније и од одласка Ју-Ес стила, Србију погађа одлазак делегације ММФ-а и замрзавање „стенд-бај аранжмана из предострожности” који Србију уочи избора оставља без кишобрана ММФ-а. Новинари зато ових дана политичарима често постављају питање: „Колико ће динара вредети евро јуна ове године?” Можда би било боље да их питају колико ће вредети долар којим се плаћају нафта и гас.

Питање за српске партије које је већ захватила предизборна грозница зато гласи: знају ли како ће предизборна и постизборна Србија одговорити на кризу и могу ли се односи са САД и ЕУ гурнути под тепих у предизборној кампањи? Шта год мислили о унији она је за Србију највеће тржиште и највећи инвеститор. САД то нису али је њихов глас пресудан за политику не само ММФ-а и Светске банке него и финансијских тржишта према Србији. Они који се сећају југословенске кризе осамдесетих година 20. века имали би на ту тему доста да кажу данашњим политичарима.