Људски и анђеоски светови

Специјално за Политику

Лондон – На 34. Фестивалу игре који је ове године одржан од 11. до 29. јануара у Лондону, учествовала је и најновија представа редитеља из бивше Југославије Младена Матерића, аутора који се осамдесетих година истакао у Сарајеву као један од најзначајнијих стваралаца „Отворене сцене Обала”. Његова представа „Тетовирано позориште” је тада оставила неизбрисив траг у Југославији.

Матерић је 1992. године емигрирао у Француску, у Тулуз, где је основао трупу „Тетовирано позориште” која је произвела низ запажених представа, „Празнични дан”, „Небо је далеко земља такође”, „Мала зимска представа”. Редитељ се 2005. године вратио на ове просторе и започео рад на амбициозном пројекту у Народном позоришту у Београду, „Време када нисмо знали ништа једно о другом” према тексту Петера Хандкеа, али до премијере, након озбиљних припрема, нажалост никада није дошло.

У сали „Краљица Елизабета” на обали Темзе, у склопу огромног културног центра „Саутбенк” где се налази и Национални театар, играна је Материћева представа „Паралелни свет”, копродукција његовог „Тетовираног позоришта”, затим „НоФит државног циркуса”, највредније британске (велшке) компаније која се бави новим циркусом, и Велшког националног театра из Кардифа. У погледу форме, ова представа је дала синтезу драмског театра, плесног позоришта и циркуске уметности.

Главна идеја продукције је била, како је речено у разговору после представе, да се помере границе циркуске уметности, због чега је и позван позоришни редитељ да води рад са глумцима, музичарима и акробатима. Ова замисао је врло блиска представи „Урбани зечеви” коју је пре неку годину урадио такође позоришни редитељ Арпад Шилинг са студентима Француског националног центра за циркуску уметност, због преплитања театра и циркуса, као и вишезначног проблематизовања циркуске форме (Шилингова представа је гостовала у Београду).

„Паралелни свет” је сигурно најизазовније дело новог циркуса приказано на овогодишњем „Фестивалу игре” управо због тог споја циркуских и драмских елемената, односно успостављања (само)истраживачког односа према форми циркуса, као и театра. У тој функцији су сцене у којима акробати, брехтовски, свесно показују да изводе, као и сцене у којима они играју као да је то проба – увежбавају своје тачке, посматрају једни друге док увежбавају, надмећу се међу собом итд.

Занимљиво је и то што су неки од извођача костимирани врло раскошно, као да су испали из неке романтичарске, историјске драме.

Тако гломазно обучени, они висе на конопцима и изводе опасне циркуске вратоломије – тај поступак такође проблематизује театарску илузију, односно циркуску непосредност. У погледу садржаја, „Паралелни свет” тематизује преплитање анђеоског и људског света: анђели прате људе и инспиришу их да превазиђу границе њиховог материјалног света. У томе се препознаје и једна од главних идеја новог циркуса: да се кроз ослобађање тела освоје нови простори, пуна слобода постојања.

Лондонски „Фестивал игре” је основан 1977. године и од тада се континуирано одржава у јануару. Ове године су представљена дела савремених сценских уметности која се базирају на невербалном, истраживачком, визуелно и кореографски значајном изразу. Петнаест представа, из Британије, Француске, Јапана, Аустралије, Шпаније, Белгије и Швајцарске, играно је на различитим лондонским сценама: у центру „Барбикан”, „Раундхаусу, „Саутбенк центру”, позоришту „Сохо”, као и на камерној сцени „Линбури” „Краљевске оперске куће”. Посебно позитивне утиске, поред Материћеве представе, оставила је британска група „Невидљива нит”.

Њихова представа „Ишчупани”, у режији Лиз Вокер, комбинује елементе драмског театра, луткарског позоришта и ликовне уметности, а бави се проблемима старења, болним губитком младости и животне енергије, при чему је изграђена на препознатљивим митским обрасцима. Импресивни ликовни сегмент дела, као и мотиви мешања људског и животињског света (највише птица), подсетили су на „Вране” Јожефа Нађа које су игране прошле године на истом овом фестивалу.