Ljudski i anđeoski svetovi

Specijalno za Politiku

London – Na 34. Festivalu igre koji je ove godine održan od 11. do 29. januara u Londonu, učestvovala je i najnovija predstava reditelja iz bivše Jugoslavije Mladena Materića, autora koji se osamdesetih godina istakao u Sarajevu kao jedan od najznačajnijih stvaralaca „Otvorene scene Obala”. Njegova predstava „Tetovirano pozorište” je tada ostavila neizbrisiv trag u Jugoslaviji.

Materić je 1992. godine emigrirao u Francusku, u Tuluz, gde je osnovao trupu „Tetovirano pozorište” koja je proizvela niz zapaženih predstava, „Praznični dan”, „Nebo je daleko zemlja takođe”, „Mala zimska predstava”. Reditelj se 2005. godine vratio na ove prostore i započeo rad na ambicioznom projektu u Narodnom pozorištu u Beogradu, „Vreme kada nismo znali ništa jedno o drugom” prema tekstu Petera Handkea, ali do premijere, nakon ozbiljnih priprema, nažalost nikada nije došlo.

U sali „Kraljica Elizabeta” na obali Temze, u sklopu ogromnog kulturnog centra „Sautbenk” gde se nalazi i Nacionalni teatar, igrana je Materićeva predstava „Paralelni svet”, koprodukcija njegovog „Tetoviranog pozorišta”, zatim „NoFit državnog cirkusa”, najvrednije britanske (velške) kompanije koja se bavi novim cirkusom, i Velškog nacionalnog teatra iz Kardifa. U pogledu forme, ova predstava je dala sintezu dramskog teatra, plesnog pozorišta i cirkuske umetnosti.

Glavna ideja produkcije je bila, kako je rečeno u razgovoru posle predstave, da se pomere granice cirkuske umetnosti, zbog čega je i pozvan pozorišni reditelj da vodi rad sa glumcima, muzičarima i akrobatima. Ova zamisao je vrlo bliska predstavi „Urbani zečevi” koju je pre neku godinu uradio takođe pozorišni reditelj Arpad Šiling sa studentima Francuskog nacionalnog centra za cirkusku umetnost, zbog preplitanja teatra i cirkusa, kao i višeznačnog problematizovanja cirkuske forme (Šilingova predstava je gostovala u Beogradu).

„Paralelni svet” je sigurno najizazovnije delo novog cirkusa prikazano na ovogodišnjem „Festivalu igre” upravo zbog tog spoja cirkuskih i dramskih elemenata, odnosno uspostavljanja (samo)istraživačkog odnosa prema formi cirkusa, kao i teatra. U toj funkciji su scene u kojima akrobati, brehtovski, svesno pokazuju da izvode, kao i scene u kojima oni igraju kao da je to proba – uvežbavaju svoje tačke, posmatraju jedni druge dok uvežbavaju, nadmeću se među sobom itd.

Zanimljivo je i to što su neki od izvođača kostimirani vrlo raskošno, kao da su ispali iz neke romantičarske, istorijske drame.

Tako glomazno obučeni, oni vise na konopcima i izvode opasne cirkuske vratolomije – taj postupak takođe problematizuje teatarsku iluziju, odnosno cirkusku neposrednost. U pogledu sadržaja, „Paralelni svet” tematizuje preplitanje anđeoskog i ljudskog sveta: anđeli prate ljude i inspirišu ih da prevaziđu granice njihovog materijalnog sveta. U tome se prepoznaje i jedna od glavnih ideja novog cirkusa: da se kroz oslobađanje tela osvoje novi prostori, puna sloboda postojanja.

Londonski „Festival igre” je osnovan 1977. godine i od tada se kontinuirano održava u januaru. Ove godine su predstavljena dela savremenih scenskih umetnosti koja se baziraju na neverbalnom, istraživačkom, vizuelno i koreografski značajnom izrazu. Petnaest predstava, iz Britanije, Francuske, Japana, Australije, Španije, Belgije i Švajcarske, igrano je na različitim londonskim scenama: u centru „Barbikan”, „Raundhausu, „Sautbenk centru”, pozorištu „Soho”, kao i na kamernoj sceni „Linburi” „Kraljevske operske kuće”. Posebno pozitivne utiske, pored Materićeve predstave, ostavila je britanska grupa „Nevidljiva nit”.

Njihova predstava „Iščupani”, u režiji Liz Voker, kombinuje elemente dramskog teatra, lutkarskog pozorišta i likovne umetnosti, a bavi se problemima starenja, bolnim gubitkom mladosti i životne energije, pri čemu je izgrađena na prepoznatljivim mitskim obrascima. Impresivni likovni segment dela, kao i motivi mešanja ljudskog i životinjskog sveta (najviše ptica), podsetili su na „Vrane” Jožefa Nađa koje su igrane prošle godine na istom ovom festivalu.