Одузимање душе

Од нашег специјалног извештача

НИКОЗИЈА – Само неколико дана пошто је отворио међународни фестивал Кипарски филмски дани, министар за образовање и културу Пефкиос Георгиадес, јуче је изненада преминуо у 71. години. Смрт је овог корпулентног човека задесила током радног дана, док је активно учествовао на једном семинару у никозијском хотелу "Хилтон".

Георгиадесова смрт изазвана снажним срчаним ударом затекла је потпуно неспремне и његову породицу (отац троје деце), пријатеље и чланове владе, као и његовог великог личног пријатеља још из раних школских дана – кипарског председника Тасоса Пападопулоса. У знак жалости синоћ су отказане све јавне манифестације, позоришне и филмске представе и фестивал је утихнуо. Данас не раде школе и све друге образовне установе. Данас је и дан Георгиадесове сахране.

Министар Георгиадес важио је за човека велике енергије и веселе нарави. По образовању архитекта, још 1959. године вратио се из Енглеске у своју родну земљу у којој је непрестано стварао своја вредна дела, за која је у каријери примио велики број међународних и националних награда. Интензивно се бавио заштитом споменика културе, а у његова најдрагоценија дела спада рестаурација никозијског старог градског језгра Лаикиди Гитоња (Стари комшилук), који је најпримамљивији кварт у туристичкој понуди града. Георгиадес ће остати запамћен и по интензивним и конструктивним променама у образовању, а нарочито по великој помоћи Националном кипарском театру, буџету који је оформио за подршку независним позоришним групама, као и подршци оживљавању и развоју кипарске кинематографије. За време његовог мандата (од 2003) кипарски ствараоци снимили су знатан број кратких филмова, а пробој дугометражног играног филма, огледа се и у оснивању манифестације Кипарски филмски дани.

Чак два кипарска филма, снимљена током прошле године захваљујући подршци Министарства за образовање и културу на челу са Георгиадесом, уврштена су у званични програм фестивала, чијем затварању он, нажалост, неће присуствовати. Један је дебитантски филм "Мед и вино" Мариноса Картикиса (рођен у Лимасолу 1963, студирао на америчком УКЛА, на универзитету у Мадриду и лондонској Филмској школи), а други "Ударци по души" Јаниса Економидиса (Лимасол, 1967, студирао филм у Атини).

У филму "Мед и вино" Картикис је као сценариста и редитељ фокусиран на необично, изненадно пријатељство између две жене које ће бити погубно за обе. У нешто споријем ритму него што је неопходно, Картикис гради занимљиве психолошке портрете усамљене и успоменама из прошлости оптерећене Елени (Андрула Ираклеус), и Рее (Елена Димитру), њене младе сусетке која је прошла пакао свађе са момком са којим живи. Филм се ослања више на глумачке перформансе, него на редитељску инвентивност, али у коначном исходишту оставља сасвим добар утисак.

Знатно сложенији и примамљивији је Економидисов "Ударци по души", филм који је био приказан у програму "Недеља критике" прошлогодишњег Канског фестивала и освојио неколико националних грчих филмских награда (грчко-кипарска копродукција). Филм готово бекетовске атмосфере, бруталан у језику, али не и у визуелном изразу, вишеслојан и ангажован. Док кроз лик средовечног Такиса (Јанис Вулгаракис), човека под великим притиском око којег се изненада све распада, проговара бес, љутња, разочарење, бол и немоћ, Економидис у другом плану јасно проговара о отуђењу и безобзирности у савременом грчком друштву, о урушавању моралних вредности, пријатељства, људске искрености, као и о постепеном нестанку средње класе. Филм је у целини снимљен у Атини.

Кипарским колегама Картикису и Економидису, на овдашњем фестивалу прикључио се и њихов грчки и славнији колега Никос Панајотопулос са својим новим филмом "Умирати у Атини". За јунака своје нове филмске приче, Панајотопулос бира наочитог педесетогодишњака којем је дијагностикована леукемија. Током последњих месеци живота он је фокусиран на изборе и последице своје прошлости, покушавајући да се што реалније суочи са истинама и лажима. У тим тренуцима три жене које је највише волео, међусобно али и са њим проглашавају мир, како би му олакшале крај. Но, све се чини да оне нису толико жељне да му помогну, колико да му се освете. Уколико би се занемарило неколико непотребних драматуршких мистификација, овај Панајотопулосов филм могао би се сврстати у његова боља и занимљивија дела.