Ни "лавови", ни "лисице"

У медијском простору Србије одомаћила се извесна синтагма којом се преувеличава значај оних друштвених актера који се политиком баве професионално. Реч је о непрецизној употреби иначе прецизног појма "политичка елита", којим се, у нашем случају, настоји обухватити огроман број политичких актера који непосредно или посредно учествују у законодавној и извршној власти – од одборника, преко посланика, па све до министара и највиших државних званичника. Ипак, чини се да је обухватање овако широког круга професионалних политичара једним термином елите – поприлично претерано.

Класични теоретичари елита попут Парета и Моске, сматрали су да елита дугује своје постојање супериорности својих личних карактеристика, било да је реч о лукавству и интелигенцији (Парето), или организацији (Моска).

У том погледу, занимљиво је Паретово више психолошко него социолошко разврставање владајућих елита на "лавове" и "лисице". Укратко, док елита "лавова" влада помоћу силе и енергичних акција, дотле елита "лисица" влада помоћу лукавства, дипломатске манипулације и веште комбинаторике. Поента је да свакој од поменутих елита недостаје основно својство њене супротности: "лавовима", који се, према Парету, налазе на врху аутократских друштава, недостају лукавство и способност веште комбинаторике; "лисицама", које се према овом аутору налазе на врху демократских друштава, мањка способност за снажну и одлучну акцију.

Досадашња пракса домаће "политичке елите", показала је да она не спада ни у један од наведених типова владајућих елита. Можда и због транзиционог пута којим пролази, који је још увек у фази дефинисања, будући да повезује "аутократску" прошлост с "демократском" будућношћу. Дакле, домаћој "политичкој елити" или недостаје способност за одлучну акцију или лукавство и вешта комбинаторика, о чему, између осталог, сведочи намеран или ненамеран неуспех у формирању владе на унутрашњем, односно недостатак профилисане и одлучне акције по питању одређења статуса Космета на спољашњем плану.

Дакле, групација домаћих професионалних политичара, тешко да се може поистоветити са класичним схватањем елита. Ипак, ту могућност на одређени начин дозвољавају модернија схватања која говоре о томе да хијерархијска организација друштва допушта елитној мањини могућност да монополише друштвену моћ.

Невоља је у томе што сврставање професионалних политичара од најнижег до највишег ранга у елиту далеко превазилази оквир елитне мањине. Штавише, елита која се доживљава као нешто што превазилази уске оквире партијских или државних врхушки, представља прегломазан конструкт који се отима научној класификацији.

Било како било, медијско потенцирање постојања српске политичке елите, повлачи за собом отварање простора за процењивање осталих чланова друштва као делова некохерентне масе. Јер, не треба заборавити да глорификовање припадника једног друштвеног сегмента (елитни статус за политичаре) иде у пару са пежоративним поистовећивањем становништва (у ширем смислу) односно бирача (у ужем смислу) са категоријом масе. А то је суштина сваког елитистичког поимања друштва.

Социолог