Сенаторски фронт

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 18. јануара – Рат у Ираку се као бумеранг вратио на своју стартну локацију – Вашингтон. На месту где је донета одлука о инвазији, сада се распламсава унутрашњи политички сукоб око судбине те велике америчке војне операције.

Овде је практично отворен нови – сенаторски фронт. Група сенатора из обе главне странке јуче је најавила да ће настојати да се изгласа резолуција противљења плану председника Џорџа Буша да у Ирак пошаље још 21.500 војника. "Није у националном интересу САД да повећава свој војни ангажман у Ираку" – истиче се у том нацрту, којим се тражи, уз остало, да се терет рата пренесе на снаге владе у Багдаду а да се америчке трупе распореде при границама те земље како би спречиле "уплитање суседа". Позива, такође, на појачане дипломатске напоре како би се државе проширеног Блиског истока укључиле у међународни "измиритељски" процес.

Као покретачи оваквог поступка, којим се заоштрава дуел између законодавне и извршне власти, представили су се демократе Џозеф Бајден и Карл Левин, који председавају комитетима за спољне односе и оружане снаге, и републиканац Чак Хејгел. "Учинићу све што могу да зауставим председникову политику коју сматрам опасном и неодговорном" – Хејгелове су речи које су, вероватно, највише заболеле Буша пошто му их је упутио истакнути члан његове партије.

Узнемирен због растућег отпора, шеф Беле куће је јуче позвао групу републиканских лидера да би их убедио да не учествују у најављеној сенатској акцији. "На тај састанак сам отишао и са њега изашао – забринут", поверио се сенатор Норм Колман, а његов колега Џорџ Војнович је додао "Вашингтон посту": "Мислим да смо им (тиму Беле куће) разјаснили каква је реалност."

Међу демократама има поборника још жешће конфронтације са администрацијом. Једна од њих је Хилари Клинтон, која тражи да се упути ултиматум и Бушу и влади у Багдаду – да ако мисле да им овдашњи Конгрес одобри додатна средства, покажу решеност за разоружавање секташких милиција, постигну договор о расподели нафтних прихода ирачким заједницама, и сазову регионалну мировну конференцију.

Домети могућне резолуције оба дома Конгреса су, међутим, ограничени. Не може да обавеже председника, указује се. Али, може да појача притисак на њега и да га доведе у позицију да се нађе политички прилично усамљен, поготову ако му стратешки курс остане без подршке повећег броја његових републиканаца.

Понеко га, ипак, јавно брани. "Резолуција је најгори могућни потез јер трупама поручује да се у њих верује, али да ће изгубити рат" – каже републикански сенатор Линдси Грејам.

Шира јавност све одлучније оспорава Бушову стратегију. Истраживања у САД показују да се већина противи слању појачања на фронт, а испитивања мњења у Ираку говоре да већина тамо жели да Американци убрзо оду кући. У анкети Галупа и "Ју-Ес-Еј тудеја", 61 одсто испитаника изјаснило се у прилог конгресној резолуцији против Бушовог плана за слање појачања у Ирак.