СРПСКИ ИНАТ, БИА ИЛИ ЦИА?

Политичке симпатије према Млађану Динкићу вероватно спадају међу неколико ствари за које још нико није сумњичио писца ових редова. Памтим да је био један од шампиона у сејању нереалних обећања пре и после 5. октобра. Нисам му заборавио брзоплету ликвидацију највећих домаћих банака, нити опростио што је, скупа са Мирољубом Лабусом и осталим (тада) ванстраначким експертима из Г17, спроводио бесомучну економску либерализацију која је нејаку српску привреду превремено и бескорисно изложила удару који је по последицама био раван санкцијама.

Посебно ми је био несимпатичан макијавелизам са којим је, да би медијски амортизовао мучан утисак након политичког "оцеубиства" Мирољуба Лабуса, прошле године наново почео да подгрева стару мржњу, сукобе и поделе из деведесетих. Али управо зато ми, верујем, нико неће замерити ако управо Млађана Динкића узмем као релативно поузданог сведока за то како су текли преговори између ДС и ДСС око формирања владе. Тим пре што и његови последњи наступи потврђују (српски) политички аксиом да нечија добронамерност, искреност и памет обично стоје у обрнутој пропорцији с његовом близином или удаљеношћу од власти.

Динкић као непосредни учесник и сведок ових преговора извештава да су озбиљни разговори почели тек у последњој декади априла, да се преговарало уз велике прекиде и да је највише времена потрошено на начелан договор о политичким питањима. Наступајући као нека врста савести и вапијућег "гласа разума" демократског блока, Динкић каже да је између главних преговарача владало велико неповерење, да је највећа битка вођена око контроле над ресорима безбедности и помало са чуђењем констатује да је председник ДС у последњем тренутку повукао свој пристанак да ДСС-у, односно Драгану Јочићу препусти министарство унутрашњих послова.

Нови избори се смеше, преговори су пропали, а Млађан Динкић би на крају лако могао бити "колатерална жртва" тог неуспеха, као и политичке поларизације коју је сам подстицао. Али управо због тога треба озбиљно узети његову, чини се, искрену збуњеност. Да ли су заиста ти безбедносни ресори толико важни? И коме? У каквој то ми земљи живимо - и да ли је, можда, заправо, свуда тако? Да ли се у Србији све врти око тога ко ће контролисати војне и безбедносне службе и да се ради тога на коцку стављају лични, партијски и државни интереси? Или је, можда, у питању нешто баналније - на пример погрешна процена медијских саветника и партијских стратега око тога докле се може ићи у међусобним притисцима и уценама?

Врло је могуће да су свe време и једни и други играли дуплу игру и размишљали о алтернативним опцијама - ДСС о радикалима, а ДС о новим изборима и једној "чисто" демократској предизборној коалицији - али је чињеница да су понуде биле на столу и ништа није спречавало једне или друге да, по принципу "такнуто-макнуто", понуду прихвате и тако поремете - наводне - планове друге стране.

Другим речима, можда се и радило о својеврсном блефу, али када се, на пример, трезвено погледа суботња понуда ДСС-а, у којој се предлаже однос 12:7 у корист ДС, и где је од пет кључних министарских ресора (финансије, полиција, одбрана, правда, спољни послови) демократама понуђено четири, и поврх тога, због специфичности српских економских прилика (тј. најављене приватизације НИС-а и ЕПС-а) стратешки важно министарство енергетике, тешко је објаснити због чега такав предлог није оберучке прихваћен. Утолико пре ако су, као што сада изјављују, сумњали да Коштуница све време заправо прижељкује дил са радикалима. Зашто нису зграбили суботњу понуду и тако га истерали на чистац и покварили му рачуне?

Нема дилеме да ће својом политичком агилношћу и медијским наступом демократе успети да оштрицу грађанског незадовољства добрим делом усмере према другој страни, али остаје питање зашто им је све ово уопште требало и зашто ризикују да изгубе све, а чак и у случају по њих повољног расплета приликом новог дељења карата заправо неће добити много више. Као, уосталом, ни ДСС у некој евентуалној нагодби са радикалима.

Све у свему, превише је то нелогичности да би се могле објашњавати само погрешним проценама, алавошћу и инатом преговарача - без обзира што никада и нипошто не треба потценити утицај глупости, бирократске инерције и наопаке партијске логике у политичким стварима. Али чини се да би овог пута ипак било сувише наивно све отписати на сујету и међусобни анимозитет између Драгана Шутановца и Драгана Јочића.

Можемо, дакле, пред тим затварати очи. Можемо се ишчуђавати откуда толико неповерeње међу демократским странкама. Можемо према потреби призивати мит о демократском блоку и питати "зашто се једном лепо не договоре". Али је сваком ко хоће да види већ поодавно јасно да су разлике између ових "сестринских" странака већ дуго толико дубоке да их, видели смо, чак ни објективни заједнички интерес не може премостити.

Избор Томислава Николића за председника скупштине, ако ништа друго, барем је ту чињеницу дефинитивно обелоданио и озваничио. И можда је управо признање и прихватање тих крупних политичких разлика неопходан услов да би ове две странке уопште једног дана могле нормално сарађивати.

главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао"