Дужничка омча

ТЕМА ДАНА
Најпре апели грађанима да се олако не задужују, а потом и оштри монетарни резови актуелног гувернера Народне банке Србије Радована Јелашића нису дали готово никаквог резултата. Те позиве на опрез, јер сваки позајмљени динар, поготово "лаки кеш", а о кредитним картицама и уласцима у сваку врсту минуса на текућем рачуну да се и не говори, као да нико није чуо, јер задуживање Срба код банака неумитно расте. По свим основама, а то значи и све извеснију дужничку омчу за један број наших грађана.

Тренутно кредитно задужење грађана достигло је 2,4 милијарде евра. Просечан дуг износи око 685, а по становнику наоко невеликих 319 евра. У поређењу са другим земљама, поготово с комшијама Хрватима, наш степен задужености је права "сића". Непуне три просечне нето новембарске плате. Али проблем, како с правом у свакој прилици истиче гувернер Јелашић, није у пуком износу дуга већ у темпу подизања зајмова. За само годину дана кредитна задуженост грађана код банака увећана је свих – 53 процента.

Монетарне власти, високим обавезним резервама и каматама, али и другим непопуларним мерама, урадиле су колико су могле да успоре јагму за кредитима. За потенцијалне дужнике веома непопуларно, јер их централна банка од самих себе штити високом ценом позајмљеног новца, али ни то није помогло. У оскудици пара мало ко пита за камату. Важно је доћи до новца, што пре и што лакше, а о враћању главнице и плаћању камате мислићемо и плакати – сутра.

И Удружење банака Србије са својим Кредитним бироом учинило је све што се од њега очекује. Постало је највећа брана за олако задуживање грађана преко трећине плате, док већ регистроване лоше и неуредне платише имају посебан "фајл". До кредитно способног жиранта теже је доћи него до кума. Ко год је могао да се задужи већ се упецао, док су многи до јуче стално запослени сада на берзама рада, а такви не могу да буду јемци. Многе банке, поготово оне веће, са страним капиталом, и томе су доскочиле нудећи кредите без жираната. На часну реч. "Уђеш – изађеш" и готов си – дужник.

Било би неправедно према самима себи ако бисмо рекли да Срби не знају шта значи задужити се. Коначно једна од наших пословица и каже да је "дуг – зао друг". Многи, чак и успешни приватници-предузетници и пословни људи, према изјавама наших веома познатих банкара, беже од банака и кредита као од куге. Уз једино образложење – не волим дуг, а још мање код банке.

И Срби су, према садашњим сазнањима, доста уредни и добри дужници, јер је веома мало оних који, за сада, не измирују доспеле обавезе на време. Неуредно је свега 1,1 процента од 3,7 милиона кредитно задужених. Банке су, разуме се, вешто управљајући ризицима, па и оним званим доцња, и тај трошак предвиделе. Тако код нас, на срећу, за сада још нема драстичнијих случајева принудне наплате кредита продајом имовине – "на добош". О таквим страшним личним и породичним драмама за сада се још обавештавамо примерима из нашег ближег и даљег суседства. Далеко било и остало.

У целој овој причи проблем није опасан темпо задуживања, мада он сам по себи мора да брине, већ понајвише веома спор опоравак стандарда већег дела наших грађана. Њима се у актуелној предизборној трци обећавају стотине хиљада нових радних места, добре плате и скок пензија, а у свакодневици је много, много другачије. Србија и њена привреда још су у раној фази транзиције у којој су спискови оних који губе стални посао у приватизованим фирмама много дужи од новозапослених. Плате, истина, расту, чак и брже него што би то по макроекономским моделима било пожељно, али прима их мањи број запослених. А без сталног радног места, чију сигурност више нико и ничим не гарантује, а потом и без уредне месечне плате, свако задуживање код банака право је играње са сопственом и судбином својих ближњих – па и жираната. Управо о томе гувернер Јелашић говори, али га за сада мало ко слуша. Само да неком не буде касно.