Сирота Карла Бруни

Карла Бруни Саркози, прерушена у сироту имигранткињу из Италије, запослена као скупљачица перја, скромна, са уредним закрпама на испраној хаљиници.

Баш такву ће је гледати Парижани када се у предграђу француске престонице постави бронзана статуа у спомен италијанским досељеницима који су трбухом за крухом у 19. веку хрлили у суседну земљу.

Председник градића на источном ободу Париза је из странке десног центра Николе Саркозија, па се одлука да као модел за 2,5 метра високу скулптуру послужи гламурозна Карла објашњава гадоначелниковом жељом да се пред председничке изборе умили садашњем станару Јелисејске палате.

Идеја јој се свакако допала, тим пре што су јој корени италијански. Пристала је да позира на фото-проби. Скулптура са њеним ликом коштаће осамдесетак хиљада евра.

Али, како се споменик диже у знак захвалности радничкој класи, у Француској се подигао талас незадовољника због „фалсификата”. Прва дама ни по свом рођењу – ћерка милионера који се у Париз преселио бежећи од таласа отмица које су организовале Црвене бригаде – ни по својим бурним везама пре брака са Саркозијем, ни по отменом спољном изгледу, нема никакве везе са сиротим радницима из Италије.

То не значи да су Французи окренули леђа лепоти, шарму и отмености Карле Бруни, која је по не тако давним анкетама знатно омиљенија од свог мужа.

Ако Саркози и не буде добио други председнички мандат, за шта по садашњим истраживањима има врло мало шансе, за то неће бити нимало крива његова супруга. Француски медији приписују јој главну улогу у преваспитавању првог човека земље.

Она му је скренула пажњу да је показивање прескупих сатова или разметање луксузним животом одлика скоројевића, па се Саркози одрекао неких од својих стилова који Французима парају очи.

Но, и поред велике љубави, председник никад није научио да добро вино претпостави омиљеној кока коли, да ужива у „буђавом сиру”, да када на њен подстицај оде да отвори неку изложбу прво пита колико вреди нека модерна апстракција. Два или десет милиона, а он ће забезекнуто гледати у ту празнину и прерачунавати колико би златних славина могао за те паре да угради у једно од својих купатила.

Када је креснула прва искра ове необичне љубави, питају се и данас Французи. Жак Ширак је, кажу неки биографи, још 1977. као градоначелник Париза посетио угледну породицу Карле Бруни. Повео је  неке од двадесетогодишњака који су тек отпочињали политичку каријеру.

Никола Саркози био је међу њима, али нико не може да тврди да је још тада угледао десетогодишњу Карлу која је већ свирала гитару.

Када је напунила 21, садашња прва дама већ је спадала у 20 најбоље плаћених жена из света моде, а 1988. је инкасирала осам милиона евра прерачунато у садашњој валути. Паралелно са каријером манекенке, пратила ју је фама о фаталној заводници.

Напустила је Ерика Клептона, због Мика Џегера, а много година касније, док је живела са једним француским филозофом, освојила је његовог сина Рафаела, десет година млађег од ње. Натерала га је на развод и већ 2001. добили су сина.

То је била велика прича у Француској јер је прва Рафаелова жена била Жустин Леви, кћерка француског бестселер филозофа Бернар-Анри Левија који и данас са раскопчаном белом кошуљом и косом „савршене сиве нијансе” излази на насловним страницама таблоидних магазина.

Левијева кћерка написала је књигу где је за Карлу написала да је отимачица мужева. Прозвана јој је надмено одговорила у „Елу”:

„Бивша жена мога мужа назива ме крадљивицом мушкараца. Али читав свет зна да мушкарца знаш или не знаш како да задржиш.”

Анри Леви није много марио за судбину своје остављене кћерке када се недавно препоручио Саркозију да у име планетарног бољитка склопи чвршће везе са либијским побуњеницима у Бенгазију. Касније је постао председников саветник за Либију.

Многи мисле да је Карли Бруни, после тако бурног живота, ужасно досадно у Јелисејској палати. То тврди новинарка Бесма Лахури, ауторка контроверзне биографије „Карла, један тајни живот”:

„На почетку јој се допадало да буде прва дама. Али већ се уморила. То се да приметити. Њена фондација је доживела фијаско. Затвара се у четири зида и не излази. Чини ми се да ће Саркози морати да крене у изборну кампању без ње, сам.”

Књига се појавила пре него што је Саркози нашао нову партнерку: Ангела Меркел већ је јавно објавила да ће му помоћи свим снагама.

Директор „Л’Еспреса” Кристоф Барбије не верује да се Карла досађује, већ је сигуран да она као и увек „једноставно игра улогу која јој је поверена”. Приписује јој готово „надљудске особине”: невероватну способност да се трансформише, и огромну самоконтролу.

„Кад је била модел, била је супермодел, када се повезала са Миком Џегером постала је рокерка, у браку са филозофом надмашила га је у својој интелектуалности”, каже Барбије. „Осим тога, она је ипак успела да смири Саркозија.”

Иако искусан у медијским промоцијама, Барбије је ипак у једном погрешио.

Можда је Карла Бруни до сада беспрекорно одиграла цео свој живот, али јој улога сироте имигранткиње у јефтиним ритама никад раније и није била поверена. Судећи по реакцији јавности, тешко да ће с том ролом моћи да се носи. Никад није била, нити ће бити, обична скупљачица перја – чиме су се бавили италијански имигранти.

То у Француској не пролази, мада данас многи, жалећи што ће можда ускоро морати да се повуче из Јелисејске палате, кажу да је Карла Бруни „сирота”.