Златно доба нашег стрипа

Опште прихваћено је мишљење по којем појава ревије за историју и теорију стрипа "Пегаз" представља историјски тренутак у којем се дели историја стрипа код нас.
Наравно, не историја саме девете уметности, него односа ове средине према њој.
Наиме, квалитетан стрип постоји у Србији и Југославији од средине четврте деценије 20. века, али је све до ревије "Пегаз", чији је покретач и уредник био Жика Богдановић, он генерално сматран нижом "популарном" уметношћу и својеврсним ружним пачетом у културној понуди.


Од тог часа, наравно ни лако ни брзо, са отпорима и кризама, тај однос је почео да се мења, тако да сада, више од седамдесет година после првих српских стрип листова и стрипова, и преко тридесет година после премијере "Пегаза", има мало оних који ће с презиром одмахнути руком на помињање стрипа, али истини за вољу нема ни много оних који ће о стрипу писати како заслужује, а што је још опасније, стицајем околности, има и недовољно читалаца, поготово младих.

Београдски круг

Да не улазимо овде у разлоге таквог стања, рецимо, да је Жика Богдановић књигом Чардак ни на небу ни на земљи ауторски крунисао дугогодишње пионирско бављење теоријом и историјом стрипа, поставивши један од угаоних каменова за даља истраживања и ревалоризацију националног наслеђа у тој интересантној области.

На преко тристо страна великог формата, са добро формализованом структуром монографије и одличним илустрацијама, Жика Богдановић разматра феномен стрипа тзв. Београдског круга у његовом златном добу, периоду 1934-1941.

Своје капитално дело Богдановић отвара поглављем Стрип, енциклопедијска одредница, у којем темељито приказује развојне фазе феномена, ослањајући теоретска и историографска разматрања како на ванредно познавање америчког класичног стрипа, тако и на своја сазнања о класичном српском стрипу, његовим најважнијим ауторима и издањима односно контекстуалним околностима појаве и постојања. Реч је о незаобилазном есеју који би имао почасно место у свакој антологији текстова о деветој уметности створеним код нас.

У другом поглављу Жика Богдановић се бави ауторским каријерама и уметничким ликовима осам цртача и једног сценаристе, чија су остварења у тридесетим годинама 20. века наш стрип дигли до висина на којима се доцније још дуго, а можда и никада више, није нашао. Реч је о есејима који су посвећени Ђорђу Лобачеву, Николи Навојеву, Сергеју Соловјеву, Константину Кузњецову, Ђуки Јанковићу, Алексију Ранхеру, Ивану Женжину, Себастијану Лехнеру и сценаристи Бранку Видићу. Могло би се говорити нашироко о Богдановићевом односу према сваком од ових уметника пера, али се као основно мора истаћи да он на једној страни приказује ауторске еволуције сваког од њих, тражећи и налазећи специфичности које их међусобно разликују и подижу у сфере паралела са савременицима из света, односно америчког стрипа.

И када пише о жанровској разноврсности и племенитост Лобачева или о отворености Навојевљевих пустоловних серијала, и када се бави изазовним адаптацијама литерарних дела Соловјева или склоношћу ка оживљавању прошлости код Кузњецова, Богдановић налази прави тон говорења, то јест компоновања и синтезе историографског говора са аналитичким приступом појединачним стриповима. Сасвим тако, Богдановић ће поступати кад истиче Јанковићеву наклоност према комично-пустоловном урбаном стрипу или Ранхерово исцрпљивање матрица литературе, односно кад говори о Шеншиновој тежњи ка гротескно-комичном изобличавању света или Лехнеровим архи-епским световима.

Посебно радује што је цртачима Жика Богдановић прикључио и њиховог либретисту Бранка Видића, алиас Брандона Вида, истичући његово умеће у серијализацији паралитературе и успелом третирању различитих жанрова.

У трећем делу Жика Богдановић се бави историјом три предратна стрип листа – Миком Мишем, Микијевим царством и Политикиним забавником, око чијих су се страница вртложиле ауторске каријере класика и сабирала читалачка пажња предратних југословенских читалаца, стварајући одличан темељ за одложену будућност нашег стрипа. Ону која ће упркос ставу и акцијама социјалистичких културтрегера, довести до  повратка стрипа двадесетак година доцније. Пратећи из броја у број концепцију три листа, промене у едиторским стратегијама, конкурентску борбу, падове и успоне, аутор исписује кратку историју издаваштва у том добу, јер често говори и о тзв. бочним издањима, подсећајући оне који знају и обавештавајући оне који су необавештени не само на улогу домаћег стрипа у то доба, него и на иностране, увозне стрипове, по правилу најбоље, који су уредници три листа Александар Ивковић, Милутин Игњачевић и уредничка тројка Забавника: Тимотијевић, Вукадиновић и Рибникар, пласирали скоро симултано с њиховим појављивањем у САД и Европи. Нажалост, сва три листа, као и каријере протагониста Београдског круга насилно су прекинуте почетком Другог светског рата и бомбардовањем Београда.

Женски ликови

Четврти део Чардака ни на небу ни на земљи жанровски је најшаренији. На његовом уводном месту налази се исцрпни интервју који је Богдановић планирајући монографију на дуге стазе водио 1989. са Ђорђем Лобачевим, следи есеј Зигомар или пустоловина као судбина, у којем се Богдановић потрудио да објасни појаву Навојевљевог маскираног хероја Зигомара, поредећи га са савременицима: Фантомом, Суперменом и Бетменом, и разматрајући њихове диференције. У наредном тексту Посестриме Виле Равијојле..., аутор анализира изглед и улогу женских ликова у српском класичном стрипу, да би књигу поентирао есејем Далека пространства или планетарно село београдских мајстора, трудећи се да покаже модерни антиципирајући дух београдске школе стрипа, доводећи га у везу са славним и заборављеним ликовима савременика. Да споменем славне: један је у Београду написао Суматру, други је путовао у Африку, трећи се укрцао на Рембоов Пијани брод...

Монографију Жике Богдановића завршавају напомене у којима он објашњава поједине чињенице или тврдње, теоријске или историографске провенијенције, додају чињенице из старог доба итд. Још једном, такође, треба истаћи укус аутора видљив у бираном илустративном материјалу, блиско повезаном са текстом, али и речитом у богатом графизму старих мајстора.

Видљиво је да је овај приказ поред информативног слоја текста протекао у недвосмисленим похвалама Богдановићеве монографије. Она то истински заслужује као незабилазно дело у општој историји српског и југословенског стрипа, потребно нама и довољно себи. Али, такође, и дело које пред културну јавност поставља задатака репринтовања дела девет класика Београдског стрип круга, као темељ интересовања будућих посвећеника стрипа.