Утеха јавности у повоју

У мору управо утихнулих предизборних прича о томе шта све недостаје Србији како би коначно постала земља достојна Европе, превиђале су се неке очигледне истине. Најпре, превиђала се чињеница да нам првенствено недостаје (критичка) јавност која би ограничавала често неконтролисану бахатост политичких прегалаца. Ако ништа друго, постојање такве јавности би приморало потоње да буду обазривији приликом монтирања Потемкинових села.

Постојеће јавно мнење, које у пресудној мери креирају медији, представља искључиво некритичку реакцију на садржину опсенарског политичког маркетинга. Изгледа да политичке партије и њихови лидери настоје да путем билборда, ТВ спотова или џинглова, дакле, путем савремених средстава масовног комуницирања, изграде самарићански имиџ који би им обезбедио уносне синекуре до наредних избора. Медијски спектакл, а то изборна кампања јесте, чини овакве акробације могућим. Људи прихватају наметнуто мишљење кроз лојалност јер на тај начин стичу, као што рече амерички социолог Рајт Милс, пријатно и убедљиво осећање да су у праву без потребе да о стварима размишљају – својом главом.

Да којим случајем постоји критичка јавност уместо расцепканих партијских фанова, предизборна обећања би се скромније пласирала, уз примат преко потребне прагматичности, будући да би политичари морали да одговарају после избора за лако изговорене речи у предизборном периоду. Како сада ствари стоје, сваки политички актер може да обећа много тога, зарад којег процента више на изборној табели, без скрупула да ће остати кратак за уносан положај када се (и ако) испостави да дато обећање не прелази праг шарене лаже.

Поставља се питање да ли је могуће створити критичку јавност од које би зазирали политички опсенари? Одговор није једноставан, а свакако је контрадикторан. Није једноставан због тога што се јавност не може механички створити ни из чега. Протекло је, наиме, доста времена од тренутка када је кочијаш једног левантског трговца отворио у Лондону прву кафану (било је то средином седамнаестог века), предодређену игром судбине да постане епицентар тзв. литерарне јавности, па све до формирања данашње (из литерарне јавности проистекле) грађанске јавности на Западу. Потребно је, дакле, време. Међутим, остаје отворено питање ко би преузео на себе улогу пионира критичке јавности у нас? Контрадикторан одговор би могао да гласи – садашњи апстиненти! Исти они око којих се ломе копља аналитичара и за чију наклоност, углавном, љуту битку бију политичке партије. Исти они који су прозрели лажне самарићане и уредно одустали од улоге пуке гласачке машине, схватајући да се ништа битније неће променити после избора и резонујући да заправо немају за кога да гласају. Овај образовани слој грађана који због тренутне маргиналности остаје неухватљив за медије, па стога делује инертан, а због приписиване му аполитичности бива и окарактерисан као могући кривац за пројектоване изборне резултате, ипак има перспективу.

Та перспектива за сада није везана за гласачке кутије и промаља се иза кулиса Потемкинових села у виду некакве слободно лебдеће интелигенције. Но то за сада није довољно. Јер када се слегне изборна прашина, а плакати лидера спаруше на градским фасадама, неко ће морати да постави питање предизборних обећања. Ипак, проћи ће још доста времена док неко не буде и одговарао због неиспуњавања истих. Коме? Јавности која је нажалост још увек у повоју.

Социолог